Српскословенски језик

Старословенски језик је био канонизован језик, тј. није се смео мењати. Временом су у њега почеле улазити особине блиског, српског народног језика, што се тумачи несвесним утицајем преписивача (тј. изговарања речи „у себи”) при преписивању рукописа.

Уморни или занесени преписивач је писао речи како их је и изговарао:

СРПСКА РЕДАКЦИЈА ИЛИ РЕЦЕНЗИЈА – ненамерне грешке преписивача са старословенског језика које се јављају у 11. и 12. веку.

Постојале су и друге РЕДАКЦИЈЕ (рецензије) старословенског језика:

• бугарска
• македонска
• руска…

Старословенски споменици потврђују употребу два писма – старијег, глагољице, и млађег, ћирилице.

Функционалнија ћирилица потиснула је и код Срба глагољицу. Тако је национално писмо код Срба од давнина постала ћирилица.

Сем јеванђеља и осталих најстаријих рукописа и натписа из 12. века, СРПСКОСЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИКОМ написана је и читава српска средњовековна књижевност, почев од Стефана Немање, Светог Саве и Стефана Првовенчаног, преко Теодосија, Доментијана, Константина Филозофа и многих других, па све до писаца из првих деценија 18. века.

Српскословенски језик је у почетку коришћен искључиво за потребе цркве, али се временом почео користитити и у оригиналној и преведеној књижевности – житијима, молитвама, проповедима, побожним причама, моралним поукама, па чак и у преведеним средњовековним полуисторијским и витешким романима…

Тако је СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК постао језик писмености и културе.

Дуго је био књижевни језик код Срба, од 11. века до тридесетих година 17. века, када га је сменио РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК, тј. руска редакција старословенског језика. Тада је владала ДИГЛОСИЈА или ДВОЈЕЗИЧНОСТ. Трајала је све до Вукове реформе (до средине 19. века). Један облик језика је коришћен у тзв. више функције (књижевност, администрација, право, школство), а други облик истог језика за тзв. ниже функције (свакодневна, неформална комуникација).

СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК =

= српска редакција старословенског језика

• Овај језик је први српски књижевни језик.
• Настао је у току 12. века.
• Наравно, и он је у служби цркве и средњовековне државе Србије.
• Трајао је све до прве половине 18. века.

Најзначајнији споменици писани на српскословенском језику:

• Повеља кулина Бана

• Житије светог Симеона (аутор Свети Сава)

• Мирослављево јеванђеље
• Душанов законик

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Једно је од најпознатијих  сачуваних црквених дела на старословенском језику и највреднија српска реликвија. Активно је живела шест векова српске историје. Уједно је и најлепши споменик минијатурног сликарства. Писано је осамдесетих година 12. века на белом и танком пергаменту, за потребе захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, што се види на последњем листу. Кнез Мирослав је владао Хумом (данашња Херцеговина). Јеванђеље је било намењено епископској цркви Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, задужбини кнеза Мирослава.

Украшено је са 296 иницијала (почетна слова) које је осликао сликар минијатура, дијак Григорије, што се такође види на последњем листу. Минијатуре су цртане пером, а затим бојене црвеном, зеленом, жутом и белом бојом помоћу четкице. Украшене су златом. Иницијали су разноврсни, почев од оних са геометријским преплетом, преко комбиновања геометријских и биљних преплета, до оних који садрже елементе биљака и стварних и фантастичних животиња. Поред ових, један број иницијала садржи људску фигуру, а неки и читаве композиције. Занимљиво је да је један иницијал са две птице употребљен касније за лого Народног музеја у Београду.

Мирослављево јеванђеље је по свом саставу ЈЕВАНЂЕЛИСТАР, богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године.
Текст је писан пером у две колоне црном бојом, а већина наслова црвеном.
Уметнички и иконографски, сликарство Мирослављевог јеванђеља комбинује романички стил и византијску традицију, због чега се могућим извором утицаја сматрају преписивачке радионице централне Италије. Основна средства изражавања илуминатора су линија и звучни односи боја – зелене и црвене, уз осветљавање жутом и златом.

Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ највероватније потиче из 14. века. Очито је преузет са неког другог рукописа, судећи по величини и техничким и стилским карактеристикама.

Први познати податак је да се ово јеванђеље чувало у манастиру Хиландару. Податак је из 1845/46. године. Тада је руски владика и научник Порфирије Успенски, очаран лепотом књиге, исекао један лист и однео га у Петроград, где се и данас чува у Националној библиотеци.

Приликом посете Хиландару у марту 1896. године, краљ Александар Обреновић је од манастирског братства добио на поклон Мирослављево јеванђеље, а уз њега и оснивачку повељу Хиландара. Рукопис је тада донет у Београд. Следеће године, 1897, у Бечу је израђено фототипско издање Јеванђеља.

За време Првог светског рата је јеванђеље након преласка преко Албаније 1916. доспело на Крф где је чувано у Главној државној благајни до 1918.

Након Првог светског рата смештено је у трезор Главне државне банке у Београду, одакле је 14. јуна 1935. пренето у Музеј кнеза Павла (данас део Народног музеја у Београду).
За време Другог светског рата Мирослављево јеванђеље је од 1941. до 1943. године чувано у манастиру Рачи, а затим у Народној банци у Београду. Народном музеју (тада познатом као Уметнички музеј) предато је на чување 19. јуна 1945. где се и данас налази.

Јуна 2005. године јеванђеље је уписано у листу „Памћење света” (Memory of the World) које је УНЕСКО покренуо да би се сачувала светска културна баштина од универзалног значаја.

Захваљујући Дигиталној Народној библиотеци Србије:

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

ДУШАНОВ ЗАКОНИК

Законик је световног карактера, правни документ. Настало је у 14. веку, тачније 1349. године.

РУСКОСЛОВЕНСКИ И СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК

 

Српски народ се политички, економски и културни развијао  све до пада под турску власт. После учешћа у рату на страни Аустрије, Срби се морају   повлачити у Угарску (данашњу Мађарску) 1690. године. Ову Велику сеобу Срба предводио је патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић.

Срби су у аустријском царству, супротно обећањима, били изложени политичким, верским и културним притисцима, па се обраћају Русији за помоћ.

У 18. веку у Србију стижу руски учитељи, који поучавају на језику који су донели у својим књигама, а то је РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК:

-       руска редакција старословенског језика

-       у првој половини 18. века

-      руске школе − руски учитељи; око 1730. до 1755.

-    преписивана и штампана црквена дела, у црквеној и школској администрацији

МАКСИМ СУВОРОВ – Руски учитељ. Дошао је 1726. године и отворио „Славјанску школу” која је радила пет година.

ЕМАНУИЛ КОЗАЧИНСКИ – Украјинац. Дошао је 1733. године са неколико руских учитеља и отворио је „Славјанско-латинску школу”.

НЕ ЗАБОРАВИ!!!

Упоредо се са рускословенским језиком развијао и НАРОДНИ ЈЕЗИК.

Крајем 18. века јављају се две идеје:

1.            да се српскословенски устали као књижевни језик (српски интелектуалци и црква)

2.            да се створи књижевни језик на основу народног.

Доситеј Обрадовић је један од оних који се залаже за идеју о народном језику, Саво Мркаљ први реформише језик, али Вук Стефановић Караџић коначно  приводи реформу крају.  Захваљујући Вуковој реформи, ћирилица је данас међу најсавршенијим писмима. Он је од 46 словних знакова задржао 24 и увео 6 нових, па сада српска ћирилица има 30 словних знакова.  Реформу ћирилице је завршио 1818. године, али је у званичну употребу ушла тек 1868. године.

Многи српски аутори су користили оба језика.

ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ – Стварао је у 18. веку. Сматра се најбољим српским беседником свога времена.  На српскословенском је у 18. веку последњи писао, мада је проповеди држао на чистом народном језику.

ЈОВАН РАЈИЋ (1726 – 1801) Родом је био из Сремских Карловаца. У своје време је био најчувенији теолог у Србији, а школе је завршио у Кијеву.

Јован Рајић је писао  на оба језика:

ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН (1726 – 1785) Остао је запамћен као песник, издавач, уредник и писац приручних и популарнонаучних књига. Први је који пише на славеносрпском (трећем, мешовитом језику)

„Историја Петра Перваго Самодержца всеросијакаго” (1772) – прва монографија о руском цару Петру Првом на неком словенском језику:

„Плач Себији” – готово на чистом народном језику

Покренуо је „Славено-сербскиј магазин” (Славеносрпски магазин) у Венецији 1768, први српски и јужнословенски часопис у коме наговештава просветитељске идеје.

Долазило је до забуна у коришћењу језика. Многи нису желели да пишу простим народним језиком, а у народном језику није било термина за апстрактне појмове.

Пошто је рускословенски језик већини био неразумљив, у њега постепено улазе народне речи, па тако настаје хибридни (мешовити) СЛАВЕНОСРПСКИ (СЛАВЈАНОСЕРБСКИ) ЈЕЗИК – вештачка мешавина руског, српског и старословенског (црквенословенског) језика која је била веома тешка за изговор.

-       мешовити књижевни језик, назван славеносрпски или славјаносербски језик (или грађански језик).

-       од друге половине 18. века до прве половине 19. века

Године 1770. аустријска влада дозвољава штампање српских књига, али се није могло одлучити између три језика. ЈОСИФ ДРУГИ тражи извештај о српском језику и азбуци. Превагу је однео СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК. Био је у употреби и у првој половини 19. века док се Вук Стефановић Караџић није изборио за народни језик.

АТАНАСИЈЕ СТОЈКОВИЋ – Зачетник српског романа

МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ – Први прави романсијер

ЈОАКИМ ВУЈИЋ – „Отац српског позоришта”

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ – Користио је рускословенски језик због мањка термина, иако је желео да пише народним језиком. Најпознатија његова дела су ”Живот и прикљученије” и „Писмо Харалампију” (1783). У писму пријатељу Харалампију најбоље се виде његове идеје о увођењу народног језика у књижевност:

„Моја ће књига бити написана чисто српски, какогод и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне горе до Смедерева и Баната”.

О овој идеји пише и у есеју о књижевној језику „Мезимац”, али своје идеје није успео да спроведе. Његова жеља и идеја остварена је скоро цели век касније.

ЛУКИЈАН (ЛУКА) МУШИЦКИ – Највећи песник Доситејеве епохе. Залагао се за неговање како славеносрпског тако и народног језика. Вук је од њега узео нацрт за слово „Ђ”. Утицао је на Вука у сакупљању народних умотворина, али и на друге тог доба. Највише је утицао на Јована Хаџића (1799 – 1869), каснијег Вуковог противника, оснивача Матице српске и писца тог доба. Мушицки је утицао и на Његоша.

АВРАМ МРАЗОВИЋ – Творац граматике „Руководство к словенстјеј граматицје” на основу које ће 1814. године Вук написати своју Писменицу.

САВА (САВО) МРКАЉ – Залагао се за реформу језика и правописа. Своје идеје изложио је у филолошкој расправи, делу „Сало дебелога јера либо азбукопротрес”, 1810. године, штампаној у Будиму. Сматра се претходником Вука и његових језичких реформи.

Наставак...