Старословенски језик

Књижевни језик свих Словена био је старословенски језик. Са његовом употребом почиње и писменост Словена. Овај заједнички књижевни језик Словени су почели користити од 863. године. Ова година се сматра званичним почетком словенске писмености. Словени пре тога нису били писмени. Старословенски језик је служио само за писање; њиме нико није говорио. Користио се до редакција или рецензија (ненамерних грешака преписивача). Дакле, био је у употреби од 9. до 11. века.

Што се тиче Срба, претпоставља се да су они почели користити старословенски језик између 867. и 874. године. Ове последње године Рашка се укључила у Моравско-панонску архиепископију, којом је управљао Методије. Претпоставља се да је кнез Мутимир /владар Рашке/  прихватио 873. године позив папе Јована Осмог за укључивање у Методијеву Моравско-панонску архиепископију. Иако позив није прихваћен, писменост се ипак ширила са ширењем Симеонове Бугарске.

Овај језик је коришћен све до српске редакције или рецензије старословенског језика – српскословенски језик.

Писменост код Срба је углавном стизала преко Охридске школе.

Срби су у том периоду имали више држава, али је њихов духовни и културни простор био обједињен употребом истог књижевног језика, којим су били повезани и са већим делом словенског света. Писане су црквене књиге, обављало се богослужење, поучавали се верници и ширило хришћанство. Јасно је да је старословенски језик имао специјалну и сужену употребу. Представљао је посвећен (САКРАЛНИ) језик, подешен за потребе цркве. Зато је и функционисао као делимичан (парцијалан) књижевни језик, и то у времену када се међу Словенима ширило и учвршћивало хришћанство. На српском подручју користио се два века. Језик се мимо цркве није користио нити би могао при обичном разговору. Нису писана ни научна и књижевна дела, ни администрација. Коришћен је строго у цркви!

ВАЖНИЈЕ ОСОБИНЕ СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА

Особине старословенског језика откривене су упоређивањем споменика са савременим српским језиком.

-       ПЕТНАЕСТ ВОКАЛА – По броју вокала се види да је био изузетно мелодичан језик, а да су Словени били музикални. Имали су изоштрен слух да су у говору сугласника осећали једва чујни вокални призвук – ПОЛУГЛАС, за шта смо ми данас глуви, и то у две варијанте – ТВРДА варијанта / дебело јер / и МЕКА варијанта / танко јер /. Појављују се у средини речи, између два сугласника обично, и на крају речи. Временом су се губили, остали су само ЈЕРОВИ, а и они су се изгубили са правописном реформом Вука Караџића. Ако изговорите сугласнике Б, В, Г, Д и Ђ, чућете мукли, пригушен грлени призвук којим се сваки претходни сугласник завршава.

-       ДВА НОСНА (НАЗАЛНА) ВОКАЛА – ЕН И ОН. Изговарали су се као Е и О, али уз делимично пролажење ваздушне струје кроз нос, што их карактерише као уњкаве гласове. Од њих су настали данашњи самогласници Е и У.

-       ЈАТ – Овај глас је имао колебљиву артикулацију (изговор). Доминирао је вокал Е, али са призвуком А и Е. Одатле и јесте порекло данашњих рефлекса, трагова:

Отуд је и подела штокавског изговора на екавске, (и)јекавске и икавске говоре.

-       ДВОЈИНА – Постојала је поред једнине и множине, а данас је једино остала у словеначком језику од јужнословенских језика.

-       ДЕКЛИНАЦИЈА ГЛАГОЛСКИХ ПРИДЕВА

-       ОСАМ ВРСТА ОСНОВА ИМЕНИЦА МУШКОГ, ЖЕНСКОГ И СРЕДЊЕГ РОДА

-       НИЈЕ БИЛО ПРЕДЊОНЕПЧАНИХ Ћ И Ђ ВЕЋ ГРУПЕ ШТ И ЖД

-       МНОГЕ РЕЧИ ИЗ ГРЧКОГ ЈЕЗИКА − Најбројније су речи из области земљорадње и сточарства, лова и риболова, што указује на занимање наших предака.

НЕ ЗАБОРАВИ!

Старословенски језик је коришћен само као писани језик. Њиме се нигде није говорило. Коришћен је само у хришћанској цркви.

СТАРОСЛОВЕНСКИ СПОМЕНИЦИ

Оригинални рукописи Ћирила, Методија и њихових ученика нису сачувани.

Познато је двадесетак старословенских споменика, рукописа и натписа – тачније шеснаест. Из десетог и једанаестог века су и познати су као ПРЕПИСИ.

Глагољска писменост је била развијенија на западу, у областима данашње Чешке. Дуго је трајала у Далмацији, Истри и Кварнеру. У Охридској школи је такође негована глагољска писменост.

ГЛАГОЉСКИ РУКОПИСИ:

Маријино  (Маријинско) јеванђеље – 11. век

Асеманијево јеванђеље – 10. век

Зографско јеванђеље – 10. век

Ћирилска писменост се развила, пре свега, у бугарским крајевима, у Преславској школи, насталој у Преславу, крајем 9. века и међу Јужним Словенима.

ЋИРИЛИЧКИ РУКОПИСИ:

Савина књига

Супрасаљски зборник

Хиландарски одломци

СТАРОСЛОВЕНСКИ СПОМЕНИЦИ СА СРПСКОГ ТЛА

МАРИЈИНО (МАРИЈИНСКО) ЈЕВАНЂЕЉЕ – Настало је до почетка 11. века и писано је глагољицом. Садржи 174 листа. Нема записа о месту настанка овог споменика.

ТЕМНИЋКИ  НАТПИС – Настао је у 10. или 11. веку. Писан је ћирилицом и одликује се лепотом уклесаних слова. Пронађен је у Поморављу. Садржи десет имена светаца од 40 севастијских мученика.

ГРШКОВИЋЕВ ОДЛОМАК – Настао је у 11. или почетком 12. века. Вероватно потиче из Босне или зетско-хумске области. Писан је глагољицом и садржи четири листа пергамента.

МИХАНОВИЋЕВ ОДЛОМАК – Највероватније је настао на истом месту у исто време као Гршковићев одломак. Писан је глагољицом и садржи два пергаментна листа.

Претпоставља се да је рукописа било више, али да су нестали у ратовима и сеобама, а нестајали су и због трошности пергамената.

ГЛАГОЉИЦА И ЋИРИЛИЦА

ГЛАГОЉИЦА

• Прво словенско писмо
• Творац Ћирило
• Створено по угледу на грчко писмо
• Фонетско (гласовно) писмо – колико гласова / толико слова
• Језик македонских Словена
• 38 знакова – 36 слова и два диграма (слова од два словна знака)
• Лепих и китњастих облих и угластих слова

• Допадљивих слова, разгранатих и разиграних, попут декоративних шара
• Скоро погоднија слова за цртање и сликање него за писање
• Много геометријских облика, а понајвише кругова, правоугаоника и троуглова

ЋИРИЛИЦА

• Друго, млађе словенско писмо
• Упрошћено, лакше и читкије писмо
• Такође изузетне лепоте
• Творци су Ћирилови ученици

• Име из поштовања према свом учитељу
• Узор:

-        свечано грчко писмо – „унцијала”

-        мала писана слова – „минускула”

• 24 слова из грчког језика и додато 12, која су преобликована из глагољице и прилагођена словенским гласовима

• Имала више од 40 слова
• До 12. века сасвим потиснула глагољицу

Временом су ова слова губила своју гласовну вредност и полако нестајала из нашег писма.

У српским земљама се неко време писало и глагољицом и ћирилицом, али је ћирилица, као једноставнија, а и сличнија грчком писму, до 12. века сасвим потиснула глагољицу и тако се усталила као српско национално писмо. Према томе, глагољица је коришћена само две-три деценије, углавном у време Ћирила и Методија и њихових ученика. Нешто дуже се задржала у далматинским крајевима, у рукописима попова „глагољаша”.

Ћирилица је данас књижевно писмо српског, руског, бугарског, македонског, а делимично и неких других језика.

КАРАКТЕРИСТИКЕ ГЛАГОЉИЧКИХ И ЋИРИЛИЧКИХ ТЕКСТОВА

У старословенским глагољским и ћирилским текстовима речи нису одвајане белинама, а реченице нису почињале великим словом, нити су се завршавале тачком. Такав начин писања назива се КОНТИНУИРАНО ПИСАЊЕ. Вероватно је то чињено ради штедње простора, јер је материјал за писање било тешко набавити и био је веома драгоцен.

Између мањих изговорних целина писала се тачка или двотачка у средини реда ( · или : ), а крајеви поглавља означавани су знаковима састављеним од две, три или више тачака.

Поглавља су почињала украсним иницијалима – велико украсно слово.

Интерпункцијских знакова није било, а постојали су знаци изнад неких речи: НАДРЕДНИ ЗНАЦИ.

Њих је било више, а најуочљивија је ТИТЛА – знак којим се обележивало скраћивање речи или је то било слово са бројном вредношћу, опет ради штедње. Правописни знаци почели су се употребљавати  касније, у 14. веку, и то не доследно.

Онда се нису користиле ни римске ни арапске цифре!!! Слова су имала бројну вредност, али су се тада писала на посебан начин. Број један је прво слово у азбуци, број два – друго, и тако редом. Имала су тачку испред и иза у средини реда, а обавезна је била и тзв. титла.

Шта се касније десило?