среда, 07. новембар 2012.

Непроменљиве речи


Непроменљиве речи су речи које увек остају у истом облику. То су прилози, предлози. узвици, везници и речце.

ПРИЛОЗИ

Прилози су непроменљиве речи које најчешће одређују глаголску радњу по времену, месту, начину, количини или узроку. Према томе како одређују глаголску радњу прилози могу бити:

☼ прилози за време (упитни прилог КАДА?)

јуче, данас, сутра, јутрос, ноћас, вечерас, рано, касно, сада, тада, онда, никада, некада, увек, икада, било када, кад год...

☼ прилози за место (упитни прилози КУДА?, ГДЕ?)

лево, десно, напред, назад, иза, горе, доле, позади, унутра, напољу, изнад, испод, испред, овде, ту, онде, тамо, овамо, онамо, туда, онуда, нигде, никуда, негде, некуда, свугде, свуда, игде, икуда, било где, било куда,

☼ прилози за начин (упитни прилог КАКО?)

лоше, добро, случајно, кришом, лако, тешко, хладно, топло, далеко, храбро, брзо, овако, онако, тако, никако, некако, свакако, икако, било како...

☼ прилози за количину (упитни прилог КОЛИКО?)
мало, много, пуно, оволико, онолико, николико, неколико, иколико, колико год...

☼ прилози за узрок (упитни прилог ЗАШТО?)

зато, стога

Прилози који подсећају на заменице називају се заменички прилози.

ПРЕДЛОЗИ

Предлози су непроменљиве речи које означавају различите односе међу речима у реченици. Обично стоје испред именица или именичких заменица и утичу на њихов облик. Једино предлог ради може стајати иза ових речи. (Урадићемо то ради истине. или Урадићемо то истине ради.)

Предлози се јављају само уз зависне падеже:

Генитив: од, из, са, до, без, близу, код, крај, изнад, између, око, поред, испод, испред...

Датив: к, ка,према, насупрот..

Акузатив: уз, низ, у, кроз, на, за...

Инструментал: с, са, над, под, за, међу...

Локатив: по, у, на, о, при...



ВЕЗНИЦИ

Везници су непроменљиве речи које повезују реченице и реченичне делове, а у исто време означавају и каква је то веза. Реченице и реченични делови могу стајати у напоредном или зависном односу, па се повезују напоредним или зависним везницима.

Напоредни везници се деле на:

☼ саставне: и, па, те, ни, нити

☼ раставне: или

☼ супротне: а, али, но, него, већ.

Зависни везници су: јер, иако, ако, да, док, чим, мада...

РЕЧЦЕ

Речце су непроменљиве речи које означавају лични став говорника према садржају реченице или обележавају неки логичан однос у оквиру реченице.

Речце се могу се поделити у више група:

☼ речце за потврђивање и одрицање: да, не

☼ упитне речце: зар, ли, да ли

☼ показне речце: ево, ето, ено, гле

☼ супротне речце: међутим, пак

☼ заповедне речце: нека, хајде

☼ речце за истицање: баш, бар, управо, чак, тек...

☼ узвична речца: ала

☼ повратна речца: зар, ли, да ли

☼ модалне речце: можда, вероватно, заиста, ваљда, сигурно, несумњиво, углавном, нипошто, наравно, очито, нажалост, дефинитивно, извесно...

УЗВИЦИ

Узвици су непроменљиве речи кили скупови гласова којима се изражавају осећања или се подржавају звукови из природе. За њих не важе правила акцентовања, могу садржати необичну комбинацију гласова и сами имају вредност целе раченице.

Везнике можемо разврстати у три групе:

☼ узвици који изражавају осећања: их, ох, ух, уф, ау, ај,јој, јао, ура, хм, охо, ијуј, авајк, бррр, пих...

☼ узвици за дозивање и терање: хеј, еј, о, ој, ало, марш, пст, мац, куц, пис, шиц, иш, пи-пи, шибе, ајс, ђиха...





☼ узвици који подражавају разне звукове: трас, крц, фију, бућ, пљус, шљиц, тап, цмок, бум, шкрип, апћиха, мијау, кукурику, ав-ав, кре-кре, џив-џив, ћију-ћи, мљац, шмрц...

Синтагма

Синтагма је скуп двеју или више речи од којих је једна главна реч, а остале зависе од ње. Ове речи су повезане заједничким значењем и као целина имају исту службу у реченици.

За разлику од зависних чланова главна реч синтагме се не може изоставити из реченице, јер без ње не би било синтагме, нити би та реченица имала смисла.

Наш познати писац представио се публици.

Синтагма: наш познати писац

Главна реч синтагме: писац

Зависне речи синтагме: наш познати

Ако се из реченице изостави реч писац реченица не би имала смисла.


Зависно од тога којој врсти речи припада њена главна реч (именица, придев, прилог или глагол) синтагма може бити:

☼ именичка (Маја ми је поклонила малу дрвену кутију)

☼ придевска (Пре мојим очима је необично леп призор)

☼ прилошка (Стигли су кући веома брзо) и

☼ глаголска синтагма.(Заспао је гледајући филм)

У оквиру једне синтагме у реченици може да се нађе нека друга синтагма, тако да разликујемо појмове шире и уже синтагме. У оквиру шире синтагме увек се налази ужа синтагма.

Пример 1: У то време Египат је имао веома јаку морнарицу.

Шира синтагма је именичка синтагма: веома јаку морнарицу у којој је главна реч морнарицу.

Ужа синтагма која се налази у оквиру шире је придевска синтагма : веома јаку у којој је главна реч јаку.

Пример 2: Маја је купила џемпер боје златног песка.

Шира синтагма: џемпер боје златног песка (именичка синтагма у којој је главна реч синтагме џемпер, а атрибут именичка синтагма боје златног песка)

Ужа синтагма: боје златног песка (именичка синтагма у којој је главна реч синтагме боје, а атрибут именичка синтагма златног песка)

Ужа синтагма: златног песка (именичка синтагма у којој је главна реч синтагме песка, а атрибут придев златног)

ИМЕНИЧКА СИНТАГМА

Именичка синтагма је она синтагма у којој је главна реч синтагме именица. Сваки зависни члан именичке синтагме има функцију атрибута.

Зависни чланови, односно атрибути у именичкој синтагми могу да се налазе испред или иза главне речи.

Атрибути који се налазе испред главне речи су најчешће придеви (или придевске синтагме) и придевске заменице.

Медведи су заспали дубоким зимским сном.

Атрибути који се налазе иза главне речи су најчешће именице (или именичке синтагме) у неком зависном падежу (с предлогом или без њега)

Моја мајка је направила џем од кајсија.

У именичкој синтагми атрибути се могу истовремено налазити и испред и иза главне речи.

На небу се видео зажарени ватромет боја.

Главна реч синтсгме је именица ватромет.

Зависни члан у функцији атрибута који се налази испред главне речи је придев: зажарени.

Зависни члан у функцији атрибута који се налази иза главне речи је именица боја.

Именичке синтагме у реченици могу имати службу: субјекта (Црна мачка шета по крову), објекта (Написао је одличан роман), прилошких одредби (Завршио је школу прошле године), именског дела предиката (Марко је добар ученик).


ПРИДЕВСКА СИНТАГМА

Придевска синтагма је она синтагма у којој је главна реч синтагме придев. Зависни чланови придевске синтагме могу да се налазе испред или иза главне речи.

Зависни чланови који се налазе испред главне речи су углвном прилози.

Његова сестра је пуно срећна.

Зависни чланови који се налазе иза главне речи могу бити именице са предлогом, заменице или именичке синтагме.

Марко је сладак као шећер.

Придевске синтагме у реченици могу имати службу атрибута у оквиру субјектског (Врло талентована девојка пева ову песму) и објекатског скупа речи. (Не волим пуно слану храну), прилошких одредби (Мића је оотпутовао на необично лепо место) и именског дела предиката (Ова прича ми је веома занимљива )

ПРИЛОШКА СИНТАГМА

Прилошка синтагма је она синтагма у којој је главна реч синтагме прилог. Зависни чланови придевске синтагме могу да се налазе испред или иза главне речи.

Зависни чланови који се налазе испред главне речи су углавном прилози.

Причао је изузетно споро.

Зависни који се налазе иза главне речи могу бити именице, именичке заменице и именичке синтагме са предлогом или без њега.

Отишао је далеко од куће.

Прилошке синтагме у реченици имају службу прилошких одредби.


ГЛАГОЛСКА СИНТАГМА

Глаголска синтагма је она синтагма у којој је главна реч синтагме глагол у инфинитиву, глаголски прилог садашњи или глаголски прилог прошли.

Одушевила се слушајући моју пему.

Зависни чланови глаголских синтагми имају функцију објекта или прилошке одредбе, док је цела синтагма најчешће у функцији прилошке одредбе за начин или време.

понедељак, 22. октобар 2012.

Сажето о историји језика



ЈЕЗИК ОД ПОЧЕТКА ДО 12. ВЕКА
Језик је најсавршеније средство комуникације. Друштвено је условљен од прачовека до данас (породица, посао…) Постоје природни и вештачки језици, као и нејезичка средства комуникације (гест, мимика, пантомима, димни сигнали, саобраћајни знаци, плес, игра…)
ПОЧЕЦИ СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ
Језичку породицу чине језици истог порекла. Већина европских језика припада индоевропској језичкој породици, а ова група језика настала је од праиндоевропског језика. Овај језик је постојао у 3. миленијуму пре нове ере или 3000 година пре нове ере. Из овог језика развиле су се друге групе језика (италска или романска, германска, словенска, келтска), као и појединачни језици (албански, јерменски, грчки).
Прасловенски језик сматра се претком свих словенских језика. Њиме су се служили сви Словени до тренутка расељавања на исток, југ и запад, што је почело у 4. веку и трајало до 8. века. Словени су се на Балканско полуострво доселили у 6. и 7. веку. Расељавањем на три стране света постале су три групе словенских језика:
  1. Источнословенски језици: руски, белоруски, украјински
  2. Јужнословенски језици: српски, hrvatski, slovenački, македонски, бугарски, старословенски
  3. Западнословенски језици: poljski, češki, slovački, rusinski, gornjo i donjo lužičkosrpski,  kašupski i polapski
-     Старословенски језик је заједнички и први књижевни језик свих Словена. Он је први писани језик, заснован на говору из околине Солуна.
-     Словенски просветитељи, браћа Ћирило и Методије, први су словенски учитељи. Они 863. године долазе у Моравску, на молбу кнеза Растислава, како би на словенском језику ширили хришћанску православну веру. Пре доласка су се припремили тако што су:
  1. Створили први књижевни језик свих Словена = СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
  2. Сачинили прво словенско писмо = ГЛАГОЉИЦА
  3. Превели са грчког језика црквене књиге
-     Година 863. сматра се годином почетка словенске писмености, зато што браћа шире писменост, подстичу православље и преводе црквене књиге за богослужење.
-     Прво словенско писмо зове се ГЛАГОЉИЦА. Њу је сачинио Ћирило.
-     Крајем 9. века ученици Ћирила и Методија стварају друго, једноставније писмо, ЋИРИЛИЦУ. Истичу се Климент и Наум из охридске преписивачке школе, али су познати и преписивачи из преславске школе. Запамћена су и имена Саве, Горазда, Абелара и других. Оба писма настала су на основу познавања словенског говора и преузимањем слова из грчког језика. Словенски гласови су добили своје посебне графичке ознаке. Свако слово је имало своје име, па је од прва два слова АЗ и БУКИ настао назив АЗБУКА. Данас је ћирилица званично писмо у Републици Србији.
Срби су, као и други Јужни Словени, са прихватањем хришћанства, примили и старословенски језик као књижевни.
Штампарије су настале тек у 15. веку, тако да су се црквене књиге преписивале ручно. Тако су и настале током 11. и 12. века редакције или рецензије (ненамерне грешке преписивача).
1. Српска редакција старословенског језика – СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. Овај језик је био књижевни језик Срба од краја 12. века па све до 18. века. Најпознатије дело сачувано на овом језику је МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, написано крајем 12. века. Најпознатији правни документ писан ћирилицом је Душанов законик из 1349. године.
2. Руска редакција старословенског језика – РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. Срби су тражили помоћ од Руса и онда су у Србију дошли руски учитељи (Максим Суворов, Емануил Козачински су најпознатији) и они су у Србију донели рускословенски језик 1730. године. Овај језик је био неразумљив обичном свету и њиме су се служили само школовани људи. Пошто је за Србе био страни језик, они су и у њега почели да уносе особине српског народног језика.
3. Тако настаје СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК половином 18. века. Он је мешовит књижевни језик (мешавина рускословенског и народног језика). Овим језиком су писали просветитељски писци, а међу њима и Доситеј Обрадовић. Почетком 19. века, тачније 1810. године, Сава Мркаљ пише свој кратки спис „Сало дебелога јера либо азбукопротрес”. У том делу је предложио реформу ћирилице и захтевао је да се из азбуке избаце непотребна слова.
Међутим, његова реформа није успела јер су се томе супротставили челници српске православне цркве.
Године 1813. Вук Караџић одлази у Беч због лечења ноге и упознаје Јернеја Копитара, цензора словенских језика. На његов подстицај, Вук 1814. године издаје прву граматику – ПИСМЕНИЦА СЕРБСКОГА ЈЕЗИКА, као и збирку народних песама – МАЛА ПРОСТОНАРОДНА СЛАВЕНОСЕРБСКА ПЈЕСНАРИЦА.
Године 1818. Вук издаје прво издање Српског рјечника са око 26 000 речи. Речи овог речника су преведене на латински и немачки језик и Вуку је у томе помагао Јернеј Копитар.
Године 1836. Вук издаје збирку пословица и тада први пут уводи глас Х.
Године 1850. одржан је Бечки књижевни договор.
Године 1852. Вук издаје друго издање Српског рјечника са око 47 000 речи и тада му је помагао Ђура Даничић.
Година 1847. сматра се годином незваничне Вукове победе јер тада објављују на српском народном језику и други:
  • Петар Петровић Његош – ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
  • Ђура Даничић – РАТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС
  • Бранко Радичевић – ПЕСМЕ
  • Вук Караџић – превод НОВОГ ЗАВЕТА
Година 1868. сматра се годином званичне Вукове победе (четири године после његове смрти).


Препорука за учење
Прочитај детаљније објашњење развоја језика, биће ти јасније и лакше ћеш запамтити.
Почни од ове странице, а потом прати даље смернице које су на дну страна.

Словени





ЕТИМОЛОГИЈА – део науке о језику који проучава порекло и значење речи.
ПРВО ЕТИМОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ
СЛОВЕНИ < од глагола СЛАВИТИ који је некада значио „говор оних који се међусобно разумеју” или „бити на гласу”.
СЛОВЕНИ < од именице СЛОВО која је некада означавала реч, а данас значи говор или беседа. Словени су „словили” међу другим народима као народ који је „словио и певао”.
ДРУГО ЕТИМОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ
СЛОВЕНИ < од речи СЛИВ и имена неких река у подручјима која су везана за Словене: Сливница, Славица, из чега следи да је прадомовина Словена била БОГАТА ВОДАМА И РЕКАМА.
Словени су живели у племенима. Били су високи и плави, вредни радници и одлични ратници. Германи и Римљани их звали „вендима” – становници мочварних крајева који живе око језера и река. Носили су богато везену одећу, шубаре од крзна, клобуку (од турског, калпак) или чапку. Њихове тунике су биле украшене орнаментима, слично као и чакшире које су имале орнаменте са стране и по ободу ногавица. Важан део одеће им је био крзно због оштрих зимских услова у којима су живели. На ногама су имали кожне опанке који су били подигнутих крајева и везивани око ногу, а плетену обућу од лике називали су опутама. После 10. века помињу се чизме (источњачког порекла).
Мушкарци су имали  густе несечене косе до рамена или су потпуно  бријали главе (као Угри). Девојке су ишле гологлаве, док су удате жене покривале косу велом или капом.
Ратници су били наоружани кратким копљем, мачем са двоструком оштрицом или кривом сабљом турско-татарског порекла, кратким и дугим ножевима, луком и стрелама и праћком. Штитови су им прво били овалног облика,  а касније издужени и тежи, прављени од метала или дрвета и пресвучени кожом. Од опсадних справа служили су се овном.
Стари Словени су били пагани, многобошци, а врховно божанство им је био бог Перун, громовник, а били су им значајни и други богови: Весна, Сварун, Световид, Триглав, Дајбог, Даждбог…
СЛОВЕНИ НАКОН РАСЕЉАВАЊА
У деветом веку Словени су насељавали простор од Волге и Висле на истоку до Одре и Лабе на западу, на северу су били до Балтичког мора, а на југу до Егејског мора. То је био простор који је захватао готово половину Европе.
Налазили су се између Византије (Источног римског царства са седиштем у Цариграду, где је у употреби грчки језик) и Западног римског царства (са седиштем у Риму где је службени језик латински).
Словени нису знали ни латински ни грчки, а нису имали ни своје писмо.
Између ових царства налазиле су се две словенске кнежевине:
-       МОРАВСКА – око реке Мораве у данашњој југоисточној Чешкој, којом је владао кнез Растислав.
-       ПАНОНИЈА – у Подунављу, око Блатног језера у данашњој Мађарској, којом је  владао кнез Коцељ.
Били су изложени сталним притисцима германских суседа, што је лако повезати са расколом  хришћанства још 1054. године.
Германи су хтели да шире хришћанство на латинском језику, па самим тим су хтели да потчине Словене. Стварање нових словенских држава није могло проћи без последица. Нарочито су у тешком положају били Западни Словени, који су се нашли на удару Франачке и неких германских држава.
Моравски кнез Растислав обратио се византијском цару Михаилу Трећем да му пошаље учене људе како би ширили хришћанство на словенском језику. Цар је то са задовољством прихватио, јер је и он ту видео интерес: ширење културног утицаја Византије на  земље средње Европе.
Тада на сцену ступају солунска браћа Ћирило и Методије.
СОЛУН је тада био други град по величини у Византији, после Цариграда (Константинопоља) и много је Словена живело у њему. Браћа су, поред матерњег грчког језика, знали су и друге језике, а посебно словенски језик својих суседа и суграђана македонских Словена.
ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ
-       Словенски просветитељи и мисионари
-       Први словенски учитељи
-       Спадали су међу најобразованије и најумније људе тог доба
-       научници и филозофи
-       врхунски стручњаци за језичка и верска питања
Након писане молбе кнеза Растислава у Моравску стижу 863. године учена солунска браћа Методије и Константин (монах Ћирило). Били су веома образовани Грци са доста искуства у мисионарству и просветитељству.
-       Творци првог књижевног језика свих Словена на основу говора македонских Словена из околине Солуна > СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
-       Творци прве словенске азбуке > ГЛАГОЉИЦА (по  угледу на грчко, али и на нека друга писма, названу по речи ГЛАГОЛАТИ, ГЛАГОЉАТИ: говорити).

Уколико желиш и да видиш своје име написано глагољицом или било коју реч отвори ову страницу и погледај шта ће се десити.
                        
-       Преводиоци црквених богослужбених књига (јеванђеље, псалтир и апостол) са грчког језика на нови (старословенски) језик новим писмом, глагољицом (Свето писмо, Библија, до тог доба преведено на два језика (латински и грчки), а сада и на старословенски (незаобилазни одломци из четири јеванђеља, псалтир и апостол)

Како би изразили појмове за које у словенском језику нису нашли речи, Константин и Методије су узимали грчку реч или, чешће, стварали нову словенску по грчком „калупу”. Из грчког су преузимали и реченичне конструкције. Језик који је на тај начин створен данас називамо старословенски језик – словенски литургијски и књижевни језик, данас познат и као црквенословенски језик.
На пут је кренуо читав караван, јер је мисија била под покровитељством цара и уз патријархов благослов.
Обезбеђена је поворка коњаника, мазге натоварене врећама и шкрињама (сандуцима), храном, одећом и опремом за биваковање. Понели су и цареву посланицу са даровима кнезу Растиславу и посебну драгоценост: мошти светог Климента, римског папе које је Ћирило ископао на обали Црног мора док је био у мисији међу тамошњим Хазарима (јужна Русија, 860. године – важно за браћу јер су се тамо упознали са јеврејским и самарићанским писмом чији се трагови налазе у глагољици).
У Моравској су имали пуну подршку кнеза Растислава и бројне ученике који су успешно организовали црквену службу и проповедање хришћанства на словенском језику.
Жестоко су их ометали римски свештеници и немачка феудална власт. Тврдили су да је хришћанство могуће само на три језика: јеврејски, грчки и латински. Тужили су их римском папи тражећи да браћу протера из Моравске, а да њиховим ученицима забрани рад.
Браћа су била приморана да иду у Рим и да пред папом бране свој рад. Три и по године су били у Моравској. Потом су неколико месеци били у Панонији код кнеза Коцеља. Тамо су припремили неколико ученика и повели их у Рим да их зареде. Папа Хадријан Други их је свечано дочекао, захваљујући донетим моштима светог Климента. Ћирило је показао своју дипломатску вештину и научну надмоћност. Позивао се на Христово учење, што нису могли да му оспоре:
Папа је уважио Ћирилове доказе и тврдње и одобрио словенску службу. Благословио је словенске књиге, произвео словенске ученике у свештенике, заредио их, а у цркви Светог Петра појала се литургија на словенском језику. Тако је коначно добијена дозвола од римског папе за употребу старословенског језика у цркви.
У Риму се Константин разболео и пред смрт се закалуђерио и примио монашко име Ћирило. Умро је 869. године и сахрањен је у цркви Светог Климента.
Старословенски језик се брзо ширио по словенском свету. После Ћирилове смрти, Методије одлази у Панонију, а њихови ученици одлазе у Чешку, Бугарску и на Јадранско приморје. Из Бугарске се писменост ширила у Русију и, већ крајем седамдесетих година 9. века, у српске земље.
Методије се налази у Панонији, а папа га ускоро поставља за панонско-сремског надбискупа (или тачније, за панонско-моравског архиепиксопа), са седиштем у Сирмијуму, садашњој Сремској Митровици – Методијева словенска црква. Политичке прилике су се мењале, притисци на папу су и даље трајали. Папски став се такође мењао. Један папа је благословио, други дозволио, па забранио, а на крају се прећутно сагласио да се ученици Ћирила и Методија протерају из Моравске и Паноније.
Смењен је и кнез Растислав у Моравској. На превару га је заробио његов синовац Светоплук и предао га Немцима да га ослепе. Немачки бискупи су тада мучили Методија и бацили га у тамницу. Папа се Методија сетио тек две и по године после тога и наредио да га ослободе. Методије је изнемогао, али је ипак морао да иде у Рим како би оправдавао свој рад. Успео је да убеди папу. Изморен од труда и мучења, Методије је умро у Моравској, у седамдесетој години, окружен својим ученицима. Умро је 885. године. После тога је нови кнез Светоплук забранио словенску службу и протерао ученике ових Солуњана.


МЕТОДИЈЕ (815 – 885)
Кратко је био у војној служби, под очевим утицајем који је био високи војни старешина у Солуну. Потом се замонашио и отишао на Олимп. Византијски монах и мисионар који је са својим братом Константином донео писменост и хришћанство. Први словенски архиепископ.
ЋИРИЛО СОЛУНСКИ (827 – 869)
Константин Филозоф, познатији као Свети Ћирило, рођен је у Солуну (Византија), а умро 14. фебруара 869. у Риму. Школовао се у Солуну, па у цариградској Високој школи. Ученик је чувених мислилаца и писаца Византије. Након Високе школе, био је библиотекар у Аја Софији  и професор философије на Високој школи. Био је учесник више мисија по Византији са циљем ширења хришћанства. Био је један од најбољих лингвиста, теолога и учених људи свог доба.
Али се мисионарске делатности настављају и после смрти Ћирила и Методија.
Протерани ученици су прешли у јужнословенске крајеве и наставили верску, књижевну и културну делатност у Македонији, Србији, Бугарској и Далмацији.

Због компликованости глагољице, ствара се друго, млађе, словенско писмо ЋИРИЛИЦА. Највише заслуге имају Климент и Наум, према веровању.



Али ово писмо стварају ученици Ћирила и Методија и дају му име према свом учитељу Ћирилу.
Најпознатији поименице су Климент и Наум (ученици Ћирила и Методија, из Охридске школе), мање су познати Сава, Горазд, Константин Преславски и Ангелар, иако је било много ученика ових солунских просветитеља.
Словенска писменост ширила се путем преписивачких школа које су обично биле при манастирима. Књиге су се ручно преписивале, украшавале илустрацијама и минијатурама.
Иницијали у Мирослављевом јеванђељу
У том преписивању долази и до нехотичних грешака преписивача под утицајем народних говора на књижевни језик. Тако настају појединачне РЕДАКЦИЈЕ или РЕЦЕНЗИЈЕ старословенског језика – српскословенски, рускословенски, бугарскословенски… Углавном су превођене црквене књиге са грчког, али су стварана и дела оригиналне књижевности.
Сматра се да су ученици Ћирила и Методија написали „Панонске легенде”, тачније, житија. Садржај ових легенди чини и животопис Константина и Методија.
Легенде су читане и на двору Немањића, па је одатле вероватноћа да је млади Растко добио име по кнезу Растиславу. СИМБОЛИКА: И Растислав и Сава су увидели значај просвете, духовног уздизања и стварања сопственог државног, културног, књижевног и црквеног идентитета. Сопствена кућа државе и цркве може се изградити и утврдити једино у вери, духу, култури, просвети и језику.
Писало се на листовима пергамента (обрађена телећа, свињска, козја, магарећа, зечја или јарећа кожа). Кожа се прво чистила од длака и прала у цеђи (пепео прокуван у води) и кречу, а затим се сушила, глачала и секла на листове (обично величине 225 милиметара са 165). Пергамент је морао бити чист и опран освећеном водом. Писар је пио воду и тако се повезивао са књигом. Симболика се огледа у преображају паганина, а освећен и очишћен пергамент је на овај начин примао божанска слова.
Солунска браћа су била инспирација бројним уметницима. Један од песника који се истиче песмом о солунској браћи јесте Миодраг Павловић:
СОЛУНСКА БРАЋА
Као два нераздвојна хрта
зађоше међ Словене да их лове
у близаначке мреже,
по ветру су пошли из Солуна
два Диоскура,
уз обронке народа незнаних
што много певају и псују
а мало слове.
И лепо виде како Балкан спава
с пуним трбухом, ноктију дугих
и све га нешто сврби,
у коси му шумски пожари и угари,
азијски коњи лете преко ребра,
у устима фруле дугачке као копља.
Ту кроз црни орах балканске лобање
пролазе браћа као сенке
под епитрахиљем и космополити,
иду кроз пећине где се батрга
човечија рибица,
додирују изнутра слепоочне жиле
вреле као коњске сапи
и чују десно шта кују Бугари
и лево како се свађају Срби,
а они, Грци, кротки и ћирилски,
загрљене две превратне звезде,
носе у наручју дарове слова,
тамно зелена ко приморско биље,
анабаза голоруких,
од села до села нуде своје срце
као со и квасац за словенско тесто.
Месечина. Одзивљу се виле у лесу,
кажу Аз, и глаголе броје,
светлосни меандри иду преко грања
и прате архисатрапе знања
како сеју знаке за сањива племена
и небом отварају изворе млека.
Шта ли ће Балкан да уздари
ратове или фреску?


А о њиховом језику види ОВДЕ