Сажето о историји језика

ЈЕЗИК ОД ПОЧЕТКА ДО 12. ВЕКА

Језик је најсавршеније средство комуникације. Друштвено је условљен од прачовека до данас (породица, посао…) Постоје природни и вештачки језици, као и нејезичка средства комуникације (гест, мимика, пантомима, димни сигнали, саобраћајни знаци, плес, игра…)

ПОЧЕЦИ СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ

Језичку породицу чине језици истог порекла. Већина европских језика припада индоевропској језичкој породици, а ова група језика настала је од праиндоевропског језика. Овај језик је постојао у 3. миленијуму пре нове ере или 3000 година пре нове ере. Из овог језика развиле су се друге групе језика (италска или романска, германска, словенска, келтска), као и појединачни језици (албански, јерменски, грчки).

Прасловенски језик сматра се претком свих словенских језика. Њиме су се служили сви Словени до тренутка расељавања на исток, југ и запад, што је почело у 4. веку и трајало до 8. века. Словени су се на Балканско полуострво доселили у 6. и 7. веку. Расељавањем на три стране света постале су три групе словенских језика:

1. Источнословенски језици: руски, белоруски, украјински
2. Јужнословенски језици: српски, hrvatski, slovenački, македонски, бугарски, старословенски
3. Западнословенски језици: poljski, češki, slovački, rusinski, gornjo i donjo lužičkosrpski,  kašupski i polapski

-     Старословенски језик је заједнички и први књижевни језик свих Словена. Он је први писани језик, заснован на говору из околине Солуна.

-     Словенски просветитељи, браћа Ћирило и Методије, први су словенски учитељи. Они 863. године долазе у Моравску, на молбу кнеза Растислава, како би на словенском језику ширили хришћанску православну веру. Пре доласка су се припремили тако што су:

1. Створили први књижевни језик свих Словена = СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
2. Сачинили прво словенско писмо = ГЛАГОЉИЦА
3. Превели са грчког језика црквене књиге

-     Година 863. сматра се годином почетка словенске писмености, зато што браћа шире писменост, подстичу православље и преводе црквене књиге за богослужење.

-     Прво словенско писмо зове се ГЛАГОЉИЦА. Њу је сачинио Ћирило.

-     Крајем 9. века ученици Ћирила и Методија стварају друго, једноставније писмо, ЋИРИЛИЦУ. Истичу се Климент и Наум из охридске преписивачке школе, али су познати и преписивачи из преславске школе. Запамћена су и имена Саве, Горазда, Абелара и других. Оба писма настала су на основу познавања словенског говора и преузимањем слова из грчког језика. Словенски гласови су добили своје посебне графичке ознаке. Свако слово је имало своје име, па је од прва два слова АЗ и БУКИ настао назив АЗБУКА. Данас је ћирилица званично писмо у Републици Србији.

Срби су, као и други Јужни Словени, са прихватањем хришћанства, примили и старословенски језик као књижевни.

Штампарије су настале тек у 15. веку, тако да су се црквене књиге преписивале ручно. Тако су и настале током 11. и 12. века редакције или рецензије (ненамерне грешке преписивача).

1. Српска редакција старословенског језика – СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. Овај језик је био књижевни језик Срба од краја 12. века па све до 18. века. Најпознатије дело сачувано на овом језику је МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, написано крајем 12. века. Најпознатији правни документ писан ћирилицом је Душанов законик из 1349. године.

2. Руска редакција старословенског језика – РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. Срби су тражили помоћ од Руса и онда су у Србију дошли руски учитељи (Максим Суворов, Емануил Козачински су најпознатији) и они су у Србију донели рускословенски језик 1730. године. Овај језик је био неразумљив обичном свету и њиме су се служили само школовани људи. Пошто је за Србе био страни језик, они су и у њега почели да уносе особине српског народног језика.

3. Тако настаје СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК половином 18. века. Он је мешовит књижевни језик (мешавина рускословенског и народног језика). Овим језиком су писали просветитељски писци, а међу њима и Доситеј Обрадовић. Почетком 19. века, тачније 1810. године, Сава Мркаљ пише свој кратки спис „Сало дебелога јера либо азбукопротрес”. У том делу је предложио реформу ћирилице и захтевао је да се из азбуке избаце непотребна слова.

Међутим, његова реформа није успела јер су се томе супротставили челници српске православне цркве.

Године 1813. Вук Караџић одлази у Беч због лечења ноге и упознаје Јернеја Копитара, цензора словенских језика. На његов подстицај, Вук 1814. године издаје прву граматику – ПИСМЕНИЦА СЕРБСКОГА ЈЕЗИКА, као и збирку народних песама – МАЛА ПРОСТОНАРОДНА СЛАВЕНОСЕРБСКА ПЈЕСНАРИЦА.

Године 1818. Вук издаје прво издање Српског рјечника са око 26 000 речи. Речи овог речника су преведене на латински и немачки језик и Вуку је у томе помагао Јернеј Копитар.

Године 1836. Вук издаје збирку пословица и тада први пут уводи глас Х.

Године 1850. одржан је Бечки књижевни договор.

Године 1852. Вук издаје друго издање Српског рјечника са око 47 000 речи и тада му је помагао Ђура Даничић.

Година 1847. сматра се годином незваничне Вукове победе јер тада објављују на српском народном језику и други:

• Петар Петровић Његош – ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
• Ђура Даничић – РАТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС
• Бранко Радичевић – ПЕСМЕ
• Вук Караџић – превод НОВОГ ЗАВЕТА

Година 1868. сматра се годином званичне Вукове победе (четири године после његове смрти).

Препорука за учење
Прочитај детаљније објашњење развоја језика, биће ти јасније и лакше ћеш запамтити.
Почни од ове странице, а потом прати даље смернице које су на дну страна.