Доситеј Обрадовић

 

Доситеј (крштено име Димитрије) Обрадовић (1739-1811) не сам књижевним радом него и животом на карактеристичан начин обележава велик преокрет који доживљава српски народ у последњим деценијама 18. и почетком 19. столећа. 

Рођен у Чакову (данашња Румунија), рано оставши без родитеља, он је још као дете испољио две своје велике љубави, према књигама и према путовањима. Под утицајем светачких житија, која је са страшћу читао, отишао је у манастир Хопово на Фрушкој гори (1757), где се замонашио а након три године, разочаравши се у калуђерски живот, побегао је из манастира. Неколико година боравио је по српским селима у северној Далмацији као учитељ. 

Одатле је отпутовао у грчке крајеве (1765): боравио је на Крфу, посетио Свету Гору и манастир Хиландар, три године учио у једној грчкој школи у Смирни. 

После тих својих источних путовања вратио се у Далмацију, а одатле кренуо на запад (1771): шест година провео је у Бечу и отприлике исто толико по другим местима Царевине, путовао по Средоземљу да би, преко Румуније и Пољске, стигао у Пруску (1782); на универзитетима у Халеу и Лајпцигу слушао је предавања две године, а затим пошао даље на запад, у две европске метрополе, Париз и Лондон; обилазио је потом разне немачке крајеве, посетио западну Русију, а од 1789. на дуже се време настанио у Бечу. 

На тим путовањима Доситеј је стекао широко образовање и научио многе језике, знао је оба класична језика, грчки и латински, а од живих, поред румунског, који је научио још у детињству, – италијански, немачки, француски, енглески и друге. Из Беча је прешао у Трст (1802), где су га тамошњи Срби позвали за учитеља. Интересовао се за прилике у устаничкој Србији од почетка, скупљао помоћ устаницима, а затим и сам прешао у Србију (1807), где је суделовао у политичком, културном и дипломатском животу земље. Умро је као први министар ("попечитељ") просвете у првој устаничкој влади.

Књижевним радом Доситеј се почео бавити још у Далмацији, где је оставио неколико списа, међу којима је најзначајнија Ижица (1770), књига по форми и идејама у духу црквене традиције, али написана на чистом народном језику. Ниједно од тих дела није штампао. Књижевно-просветитељски рад на широком националном плану и на новим основама започео је 1783, објављивањем Писма Харалампију и Живот и прикљученија. Прво је његов просветитељски манифест. У њему је одбацио црквенословенски као народу неразумљив језик и заложио се за увођење народног језика у књижевност. У другоме је описао свој живот, изнео доживљаје свог детињства и младости. 

Након пет година дао је продужетак тог дела (1788).

Доситејев Живот и прикљученија пружа и више и мање од обичне аутобиографије. Непотпуно и оскудно у изношењу појединости из пишчева живота, непоуздано у чињеницама и хронологији, ово дело у ствари доноси у аутобиографском оквиру најпотпунију експликацију Доситејева просветитељског учења примењеног на српске прилике. 

У првој "части", до бекства из Хопова, Доситеј се само овлаш задржава на својим доживљајима да би поводом њих, у облику философског дијалога или наравоученија, изложио своју идеолошку критику манастира, монаштва, народног сујеверја и других појава, с једне, те развио своје идеје о слободном мишљењу, васпитању појединаца и просвећивању народа, с друге стране. Само су поједини делови наративно шире развијени било на анегдотско-хумористички начин било у виду патетичне сентименталне исповести. Друга "част", где су обухваћена Доситејева путовања, написана је у епистоларној форми, карактеристичној за европску књижевност друге половине 18. века; састоји се од дванаест писама упућених непознатом, по свој прилици измишљеном пријатељу. Доситејева путничка писма пуна су свакојаких згода, испричаних хумористички или у сентименталном тону, сусрета са земљама и људима, портрета личности, одушевљених панегирика пријатељству и пријатељима. Ако се за први део може рећи да је пре свега философски и педагошки заснована књига о просвећивању народа, други је део превасходно књижевни текст, посвећен пријатељству и љубави међу људима.

Остала Доситејева дела надовезују се на његову аутобиографију, развијајући даље њене идејне и књижевне интенције. Совјети здравога разума (1784) садрже пет чланака, и то три трактата из етике – о љубави, врлини и пороку – и два аутобиографски заснована есеја, у којима је изнео занимљиве податке о свом књижевном раду и даље развио практичну страну свог просветитељског учења. 

Уз аутобиографију, најзначајније Доситејево дело Басне (1788) доносе велик избор из богате традиције езоповске басне. Иако превођене с разних језика и од разних аутора, од Езопа до Лесинга, све Доситејеве басне међусобно су веома сличне, у поступцима излагања, у композицији, у стилу, што говори о томе да се наш баснописац у својој обради понашао сасвим слободно, као прерађивач, а не као преводилац. У Баснама је Доситеј не само врстан приповедач него и мислилац, моралиста. Сваку басну пропратио је есејистичким коментаром, наравоученијем. Ту он расправља о свим темама свог учења, уносећи мноштво примера из живота, историје, митологије, књижевности, као и народне пословице, сентенције, наводе из класика, тако да наравоученија, уз аутобиографију, представљају најзанимљивије и најоригиналније Доситејеве ставове.

Од каснијих Доситејевих дела најважније је Собраније разних наравоучетијљних вешчеј, у два дела. Први део (1793) садржи различите саставе рађене према страним, највећим делом енглеским изворницима: источњачке, алегоријске и сентиментално-моралне приповетке, једну комедију (од Лесинга), биографије Сократа и Аристотела, више есеја из практичне философије, два есеја о "вкусу" у којима, први пут код нас расправља о питањима естетике и теорије књижевности. Други део, с насловом Мезимац, изишао постхумно (1818), плод је пишчеве интелектуалне зрелости. Највећим делом то је збирка есеја, и то оригиналних (најважнији су: о књижевном језику, о човеку-машини, о дужном поштовању наука), у којима је Доситеј дао завршни, мисаоно и теоријски најпродубљенији израз неким од својих главних философских тма: о слободном, критичком мишљењу, о односу разума и воље, разума и морала, разума и задовољства, о богу и природи, о човеку и његовој судбини, о проблемима васпитања, дотичући се узгредно и тадашњих српских прилика.

Доситејево дело представља својеврсну, просветитељску симбиозу философије и књижевности. Основни циљ свог рада Доситеј је схватио као пропагандну науке, припремање српског народа да прихвати науку. Сматрао је да се тај циљ може постићи само под једном претпоставком – да људе науче да се користе својим природним даром, здравим разумом, да се оспособе да слободно мисле и расуђују. "Слободно мислити" значи пре свега "слободно приступити" свакој ствари, без страха од ауторитета, без предрасуда, затим сумњати и истраживати ("почињемо сумњати", слично Декарту позива Доситеј). 

Највиши облик слободног мишљења јесте научно-критичко мишљење засновано на принципу каузалитета ("зашто је што тако а не другојаче било"). Полазећи од начела критичког мишљења, Доситеј је изнео причу о свом животу, о својим заблудама и освешћивању, о својим образовним путовањима, као пример који је, истовремено поучан и карактеристичан за српске прилике, пружао моралне поуке ("совјете здравог разума") о понашању појединаца и друштва, дао философску критику обичаја, нарави и институција српског друштва (посебно је значајна његова критика манастира) и изложио широк програм за реформу нашег друштва и наше културе према рационалистичким и просветитељским обрасцима.

Многострукост програма и разноликост средстава којима се служио у својој просветитељској пропаганди учинили су Доситеја и књижевно веома сложеном појавом. Код њега се чка у једном истом делу могу срести партије стилистички различито обликоване: дијалошка и есејистичка разматрања о разним философским темама, реалистички и хумористички приказани карактери и збивања, сентименталне исповести. 

Иако обимном невелико, његово дело вршило је у свом времену функцију не једног писца него безмало целе једне књижевности. Оно је било и наука, и философија, и беседништво, носило је у себи и дидактику, и критику, и забаву, кретало се у свим главним правцима књижевности свог доба и обухватало све основне жанрове ерудитско-популаризаторске и поучне литературе, као и клице сложенијих књижевних форми. Било је истовремено и есејистика и приповедна проза и поезија.