Сажето о историји језика

ЈЕЗИК ОД ПОЧЕТКА ДО 12. ВЕКА

Језик је најсавршеније средство комуникације. Друштвено је условљен од прачовека до данас (породица, посао…) Постоје природни и вештачки језици, као и нејезичка средства комуникације (гест, мимика, пантомима, димни сигнали, саобраћајни знаци, плес, игра…)

ПОЧЕЦИ СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ

Језичку породицу чине језици истог порекла. Већина европских језика припада индоевропској језичкој породици, а ова група језика настала је од праиндоевропског језика. Овај језик је постојао у 3. миленијуму пре нове ере или 3000 година пре нове ере. Из овог језика развиле су се друге групе језика (италска или романска, германска, словенска, келтска), као и појединачни језици (албански, јерменски, грчки).

Прасловенски језик сматра се претком свих словенских језика. Њиме су се служили сви Словени до тренутка расељавања на исток, југ и запад, што је почело у 4. веку и трајало до 8. века. Словени су се на Балканско полуострво доселили у 6. и 7. веку. Расељавањем на три стране света постале су три групе словенских језика:

1. Источнословенски језици: руски, белоруски, украјински
2. Јужнословенски језици: српски, hrvatski, slovenački, македонски, бугарски, старословенски
3. Западнословенски језици: poljski, češki, slovački, rusinski, gornjo i donjo lužičkosrpski,  kašupski i polapski

-     Старословенски језик је заједнички и први књижевни језик свих Словена. Он је први писани језик, заснован на говору из околине Солуна.

-     Словенски просветитељи, браћа Ћирило и Методије, први су словенски учитељи. Они 863. године долазе у Моравску, на молбу кнеза Растислава, како би на словенском језику ширили хришћанску православну веру. Пре доласка су се припремили тако што су:

1. Створили први књижевни језик свих Словена = СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
2. Сачинили прво словенско писмо = ГЛАГОЉИЦА
3. Превели са грчког језика црквене књиге

-     Година 863. сматра се годином почетка словенске писмености, зато што браћа шире писменост, подстичу православље и преводе црквене књиге за богослужење.

-     Прво словенско писмо зове се ГЛАГОЉИЦА. Њу је сачинио Ћирило.

-     Крајем 9. века ученици Ћирила и Методија стварају друго, једноставније писмо, ЋИРИЛИЦУ. Истичу се Климент и Наум из охридске преписивачке школе, али су познати и преписивачи из преславске школе. Запамћена су и имена Саве, Горазда, Абелара и других. Оба писма настала су на основу познавања словенског говора и преузимањем слова из грчког језика. Словенски гласови су добили своје посебне графичке ознаке. Свако слово је имало своје име, па је од прва два слова АЗ и БУКИ настао назив АЗБУКА. Данас је ћирилица званично писмо у Републици Србији.

Срби су, као и други Јужни Словени, са прихватањем хришћанства, примили и старословенски језик као књижевни.

Штампарије су настале тек у 15. веку, тако да су се црквене књиге преписивале ручно. Тако су и настале током 11. и 12. века редакције или рецензије (ненамерне грешке преписивача).

1. Српска редакција старословенског језика – СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. Овај језик је био књижевни језик Срба од краја 12. века па све до 18. века. Најпознатије дело сачувано на овом језику је МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, написано крајем 12. века. Најпознатији правни документ писан ћирилицом је Душанов законик из 1349. године.

2. Руска редакција старословенског језика – РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. Срби су тражили помоћ од Руса и онда су у Србију дошли руски учитељи (Максим Суворов, Емануил Козачински су најпознатији) и они су у Србију донели рускословенски језик 1730. године. Овај језик је био неразумљив обичном свету и њиме су се служили само школовани људи. Пошто је за Србе био страни језик, они су и у њега почели да уносе особине српског народног језика.

3. Тако настаје СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК половином 18. века. Он је мешовит књижевни језик (мешавина рускословенског и народног језика). Овим језиком су писали просветитељски писци, а међу њима и Доситеј Обрадовић. Почетком 19. века, тачније 1810. године, Сава Мркаљ пише свој кратки спис „Сало дебелога јера либо азбукопротрес”. У том делу је предложио реформу ћирилице и захтевао је да се из азбуке избаце непотребна слова.

Међутим, његова реформа није успела јер су се томе супротставили челници српске православне цркве.

Године 1813. Вук Караџић одлази у Беч због лечења ноге и упознаје Јернеја Копитара, цензора словенских језика. На његов подстицај, Вук 1814. године издаје прву граматику – ПИСМЕНИЦА СЕРБСКОГА ЈЕЗИКА, као и збирку народних песама – МАЛА ПРОСТОНАРОДНА СЛАВЕНОСЕРБСКА ПЈЕСНАРИЦА.

Године 1818. Вук издаје прво издање Српског рјечника са око 26 000 речи. Речи овог речника су преведене на латински и немачки језик и Вуку је у томе помагао Јернеј Копитар.

Године 1836. Вук издаје збирку пословица и тада први пут уводи глас Х.

Године 1850. одржан је Бечки књижевни договор.

Године 1852. Вук издаје друго издање Српског рјечника са око 47 000 речи и тада му је помагао Ђура Даничић.

Година 1847. сматра се годином незваничне Вукове победе јер тада објављују на српском народном језику и други:

• Петар Петровић Његош – ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
• Ђура Даничић – РАТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС
• Бранко Радичевић – ПЕСМЕ
• Вук Караџић – превод НОВОГ ЗАВЕТА

Година 1868. сматра се годином званичне Вукове победе (четири године после његове смрти).

Препорука за учење
Прочитај детаљније објашњење развоја језика, биће ти јасније и лакше ћеш запамтити.
Почни од ове странице, а потом прати даље смернице које су на дну страна.

Словени

ЕТИМОЛОГИЈА – део науке о језику који проучава порекло и значење речи.

ПРВО ЕТИМОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ

СЛОВЕНИ < од глагола СЛАВИТИ који је некада значио „говор оних који се међусобно разумеју” или „бити на гласу”.

СЛОВЕНИ < од именице СЛОВО која је некада означавала реч, а данас значи говор или беседа. Словени су „словили” међу другим народима као народ који је „словио и певао”.

ДРУГО ЕТИМОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ

СЛОВЕНИ < од речи СЛИВ и имена неких река у подручјима која су везана за Словене: Сливница, Славица, из чега следи да је прадомовина Словена била БОГАТА ВОДАМА И РЕКАМА.

Словени су живели у племенима. Били су високи и плави, вредни радници и одлични ратници. Германи и Римљани их звали „вендима” – становници мочварних крајева који живе око језера и река. Носили су богато везену одећу, шубаре од крзна, клобуку (од турског, калпак) или чапку. Њихове тунике су биле украшене орнаментима, слично као и чакшире које су имале орнаменте са стране и по ободу ногавица. Важан део одеће им је био крзно због оштрих зимских услова у којима су живели. На ногама су имали кожне опанке који су били подигнутих крајева и везивани око ногу, а плетену обућу од лике називали су опутама. После 10. века помињу се чизме (источњачког порекла).

Мушкарци су имали  густе несечене косе до рамена или су потпуно  бријали главе (као Угри). Девојке су ишле гологлаве, док су удате жене покривале косу велом или капом.

Ратници су били наоружани кратким копљем, мачем са двоструком оштрицом или кривом сабљом турско-татарског порекла, кратким и дугим ножевима, луком и стрелама и праћком. Штитови су им прво били овалног облика,  а касније издужени и тежи, прављени од метала или дрвета и пресвучени кожом. Од опсадних справа служили су се овном.

Стари Словени су били пагани, многобошци, а врховно божанство им је био бог Перун, громовник, а били су им значајни и други богови: Весна, Сварун, Световид, Триглав, Дајбог, Даждбог…

СЛОВЕНИ НАКОН РАСЕЉАВАЊА

У деветом веку Словени су насељавали простор од Волге и Висле на истоку до Одре и Лабе на западу, на северу су били до Балтичког мора, а на југу до Егејског мора. То је био простор који је захватао готово половину Европе.

Налазили су се између Византије (Источног римског царства са седиштем у Цариграду, где је у употреби грчки језик) и Западног римског царства (са седиштем у Риму где је службени језик латински).

Словени нису знали ни латински ни грчки, а нису имали ни своје писмо.

Између ових царства налазиле су се две словенске кнежевине:

-       МОРАВСКА – око реке Мораве у данашњој југоисточној Чешкој, којом је владао кнез Растислав.

-       ПАНОНИЈА – у Подунављу, око Блатног језера у данашњој Мађарској, којом је  владао кнез Коцељ.

Били су изложени сталним притисцима германских суседа, што је лако повезати са расколом  хришћанства још 1054. године.

Германи су хтели да шире хришћанство на латинском језику, па самим тим су хтели да потчине Словене. Стварање нових словенских држава није могло проћи без последица. Нарочито су у тешком положају били Западни Словени, који су се нашли на удару Франачке и неких германских држава.

Моравски кнез Растислав обратио се византијском цару Михаилу Трећем да му пошаље учене људе како би ширили хришћанство на словенском језику. Цар је то са задовољством прихватио, јер је и он ту видео интерес: ширење културног утицаја Византије на  земље средње Европе.

Тада на сцену ступају солунска браћа Ћирило и Методије.

СОЛУН је тада био други град по величини у Византији, после Цариграда (Константинопоља) и много је Словена живело у њему. Браћа су, поред матерњег грчког језика, знали су и друге језике, а посебно словенски језик својих суседа и суграђана македонских Словена.

ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

-       Словенски просветитељи и мисионари

-       Први словенски учитељи

-       Спадали су међу најобразованије и најумније људе тог доба

-       научници и филозофи

-       врхунски стручњаци за језичка и верска питања

Након писане молбе кнеза Растислава у Моравску стижу 863. године учена солунска браћа Методије и Константин (монах Ћирило). Били су веома образовани Грци са доста искуства у мисионарству и просветитељству.

-       Творци првог књижевног језика свих Словена на основу говора македонских Словена из околине Солуна > СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

-       Творци прве словенске азбуке > ГЛАГОЉИЦА (по  угледу на грчко, али и на нека друга писма, названу по речи ГЛАГОЛАТИ, ГЛАГОЉАТИ: говорити).

Уколико желиш и да видиш своје име написано глагољицом или било коју реч отвори ову страницу и погледај шта ће се десити.

                        

-       Преводиоци црквених богослужбених књига (јеванђеље, псалтир и апостол) са грчког језика на нови (старословенски) језик новим писмом, глагољицом (Свето писмо, Библија, до тог доба преведено на два језика (латински и грчки), а сада и на старословенски (незаобилазни одломци из четири јеванђеља, псалтир и апостол)

Како би изразили појмове за које у словенском језику нису нашли речи, Константин и Методије су узимали грчку реч или, чешће, стварали нову словенску по грчком „калупу”. Из грчког су преузимали и реченичне конструкције. Језик који је на тај начин створен данас називамо старословенски језик – словенски литургијски и књижевни језик, данас познат и као црквенословенски језик.

На пут је кренуо читав караван, јер је мисија била под покровитељством цара и уз патријархов благослов.

Обезбеђена је поворка коњаника, мазге натоварене врећама и шкрињама (сандуцима), храном, одећом и опремом за биваковање. Понели су и цареву посланицу са даровима кнезу Растиславу и посебну драгоценост: мошти светог Климента, римског папе које је Ћирило ископао на обали Црног мора док је био у мисији међу тамошњим Хазарима (јужна Русија, 860. године – важно за браћу јер су се тамо упознали са јеврејским и самарићанским писмом чији се трагови налазе у глагољици).

У Моравској су имали пуну подршку кнеза Растислава и бројне ученике који су успешно организовали црквену службу и проповедање хришћанства на словенском језику.

Жестоко су их ометали римски свештеници и немачка феудална власт. Тврдили су да је хришћанство могуће само на три језика: јеврејски, грчки и латински. Тужили су их римском папи тражећи да браћу протера из Моравске, а да њиховим ученицима забрани рад.

Браћа су била приморана да иду у Рим и да пред папом бране свој рад. Три и по године су били у Моравској. Потом су неколико месеци били у Панонији код кнеза Коцеља. Тамо су припремили неколико ученика и повели их у Рим да их зареде. Папа Хадријан Други их је свечано дочекао, захваљујући донетим моштима светог Климента. Ћирило је показао своју дипломатску вештину и научну надмоћност. Позивао се на Христово учење, што нису могли да му оспоре:

Папа је уважио Ћирилове доказе и тврдње и одобрио словенску службу. Благословио је словенске књиге, произвео словенске ученике у свештенике, заредио их, а у цркви Светог Петра појала се литургија на словенском језику. Тако је коначно добијена дозвола од римског папе за употребу старословенског језика у цркви.

У Риму се Константин разболео и пред смрт се закалуђерио и примио монашко име Ћирило. Умро је 869. године и сахрањен је у цркви Светог Климента.

Старословенски језик се брзо ширио по словенском свету. После Ћирилове смрти, Методије одлази у Панонију, а њихови ученици одлазе у Чешку, Бугарску и на Јадранско приморје. Из Бугарске се писменост ширила у Русију и, већ крајем седамдесетих година 9. века, у српске земље.

Методије се налази у Панонији, а папа га ускоро поставља за панонско-сремског надбискупа (или тачније, за панонско-моравског архиепиксопа), са седиштем у Сирмијуму, садашњој Сремској Митровици – Методијева словенска црква. Политичке прилике су се мењале, притисци на папу су и даље трајали. Папски став се такође мењао. Један папа је благословио, други дозволио, па забранио, а на крају се прећутно сагласио да се ученици Ћирила и Методија протерају из Моравске и Паноније.

Смењен је и кнез Растислав у Моравској. На превару га је заробио његов синовац Светоплук и предао га Немцима да га ослепе. Немачки бискупи су тада мучили Методија и бацили га у тамницу. Папа се Методија сетио тек две и по године после тога и наредио да га ослободе. Методије је изнемогао, али је ипак морао да иде у Рим како би оправдавао свој рад. Успео је да убеди папу. Изморен од труда и мучења, Методије је умро у Моравској, у седамдесетој години, окружен својим ученицима. Умро је 885. године. После тога је нови кнез Светоплук забранио словенску службу и протерао ученике ових Солуњана.

МЕТОДИЈЕ (815 – 885)

Кратко је био у војној служби, под очевим утицајем који је био високи војни старешина у Солуну. Потом се замонашио и отишао на Олимп. Византијски монах и мисионар који је са својим братом Константином донео писменост и хришћанство. Први словенски архиепископ.

ЋИРИЛО СОЛУНСКИ (827 – 869)

Константин Филозоф, познатији као Свети Ћирило, рођен је у Солуну (Византија), а умро 14. фебруара 869. у Риму. Школовао се у Солуну, па у цариградској Високој школи. Ученик је чувених мислилаца и писаца Византије. Након Високе школе, био је библиотекар у Аја Софији  и професор философије на Високој школи. Био је учесник више мисија по Византији са циљем ширења хришћанства. Био је један од најбољих лингвиста, теолога и учених људи свог доба.

Али се мисионарске делатности настављају и после смрти Ћирила и Методија.

Протерани ученици су прешли у јужнословенске крајеве и наставили верску, књижевну и културну делатност у Македонији, Србији, Бугарској и Далмацији.

Због компликованости глагољице, ствара се друго, млађе, словенско писмо ЋИРИЛИЦА. Највише заслуге имају Климент и Наум, према веровању.

Али ово писмо стварају ученици Ћирила и Методија и дају му име према свом учитељу Ћирилу.

Најпознатији поименице су Климент и Наум (ученици Ћирила и Методија, из Охридске школе), мање су познати Сава, Горазд, Константин Преславски и Ангелар, иако је било много ученика ових солунских просветитеља.

Словенска писменост ширила се путем преписивачких школа које су обично биле при манастирима. Књиге су се ручно преписивале, украшавале илустрацијама и минијатурама.

Иницијали у Мирослављевом јеванђељу

У том преписивању долази и до нехотичних грешака преписивача под утицајем народних говора на књижевни језик. Тако настају појединачне РЕДАКЦИЈЕ или РЕЦЕНЗИЈЕ старословенског језика – српскословенски, рускословенски, бугарскословенски… Углавном су превођене црквене књиге са грчког, али су стварана и дела оригиналне књижевности.

Сматра се да су ученици Ћирила и Методија написали „Панонске легенде”, тачније, житија. Садржај ових легенди чини и животопис Константина и Методија.

Легенде су читане и на двору Немањића, па је одатле вероватноћа да је млади Растко добио име по кнезу Растиславу. СИМБОЛИКА: И Растислав и Сава су увидели значај просвете, духовног уздизања и стварања сопственог државног, културног, књижевног и црквеног идентитета. Сопствена кућа државе и цркве може се изградити и утврдити једино у вери, духу, култури, просвети и језику.

Писало се на листовима пергамента (обрађена телећа, свињска, козја, магарећа, зечја или јарећа кожа). Кожа се прво чистила од длака и прала у цеђи (пепео прокуван у води) и кречу, а затим се сушила, глачала и секла на листове (обично величине 225 милиметара са 165). Пергамент је морао бити чист и опран освећеном водом. Писар је пио воду и тако се повезивао са књигом. Симболика се огледа у преображају паганина, а освећен и очишћен пергамент је на овај начин примао божанска слова.

Солунска браћа су била инспирација бројним уметницима. Један од песника који се истиче песмом о солунској браћи јесте Миодраг Павловић:

СОЛУНСКА БРАЋА

Као два нераздвојна хрта
зађоше међ Словене да их лове
у близаначке мреже,
по ветру су пошли из Солуна
два Диоскура,
уз обронке народа незнаних
што много певају и псују
а мало слове.

И лепо виде како Балкан спава
с пуним трбухом, ноктију дугих
и све га нешто сврби,
у коси му шумски пожари и угари,
азијски коњи лете преко ребра,
у устима фруле дугачке као копља.

Ту кроз црни орах балканске лобање
пролазе браћа као сенке
под епитрахиљем и космополити,
иду кроз пећине где се батрга
човечија рибица,
додирују изнутра слепоочне жиле
вреле као коњске сапи
и чују десно шта кују Бугари
и лево како се свађају Срби,
а они, Грци, кротки и ћирилски,
загрљене две превратне звезде,
носе у наручју дарове слова,
тамно зелена ко приморско биље,
анабаза голоруких,
од села до села нуде своје срце
као со и квасац за словенско тесто.

Месечина. Одзивљу се виле у лесу,
кажу Аз, и глаголе броје,
светлосни меандри иду преко грања
и прате архисатрапе знања
како сеју знаке за сањива племена
и небом отварају изворе млека.
Шта ли ће Балкан да уздари
ратове или фреску?

А о њиховом језику види ОВДЕ

Старословенски језик

Књижевни језик свих Словена био је старословенски језик. Са његовом употребом почиње и писменост Словена. Овај заједнички књижевни језик Словени су почели користити од 863. године. Ова година се сматра званичним почетком словенске писмености. Словени пре тога нису били писмени. Старословенски језик је служио само за писање; њиме нико није говорио. Користио се до редакција или рецензија (ненамерних грешака преписивача). Дакле, био је у употреби од 9. до 11. века.

Што се тиче Срба, претпоставља се да су они почели користити старословенски језик између 867. и 874. године. Ове последње године Рашка се укључила у Моравско-панонску архиепископију, којом је управљао Методије. Претпоставља се да је кнез Мутимир /владар Рашке/  прихватио 873. године позив папе Јована Осмог за укључивање у Методијеву Моравско-панонску архиепископију. Иако позив није прихваћен, писменост се ипак ширила са ширењем Симеонове Бугарске.

Овај језик је коришћен све до српске редакције или рецензије старословенског језика – српскословенски језик.

Писменост код Срба је углавном стизала преко Охридске школе.

Срби су у том периоду имали више држава, али је њихов духовни и културни простор био обједињен употребом истог књижевног језика, којим су били повезани и са већим делом словенског света. Писане су црквене књиге, обављало се богослужење, поучавали се верници и ширило хришћанство. Јасно је да је старословенски језик имао специјалну и сужену употребу. Представљао је посвећен (САКРАЛНИ) језик, подешен за потребе цркве. Зато је и функционисао као делимичан (парцијалан) књижевни језик, и то у времену када се међу Словенима ширило и учвршћивало хришћанство. На српском подручју користио се два века. Језик се мимо цркве није користио нити би могао при обичном разговору. Нису писана ни научна и књижевна дела, ни администрација. Коришћен је строго у цркви!

ВАЖНИЈЕ ОСОБИНЕ СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА

Особине старословенског језика откривене су упоређивањем споменика са савременим српским језиком.

-       ПЕТНАЕСТ ВОКАЛА – По броју вокала се види да је био изузетно мелодичан језик, а да су Словени били музикални. Имали су изоштрен слух да су у говору сугласника осећали једва чујни вокални призвук – ПОЛУГЛАС, за шта смо ми данас глуви, и то у две варијанте – ТВРДА варијанта / дебело јер / и МЕКА варијанта / танко јер /. Појављују се у средини речи, између два сугласника обично, и на крају речи. Временом су се губили, остали су само ЈЕРОВИ, а и они су се изгубили са правописном реформом Вука Караџића. Ако изговорите сугласнике Б, В, Г, Д и Ђ, чућете мукли, пригушен грлени призвук којим се сваки претходни сугласник завршава.

-       ДВА НОСНА (НАЗАЛНА) ВОКАЛА – ЕН И ОН. Изговарали су се као Е и О, али уз делимично пролажење ваздушне струје кроз нос, што их карактерише као уњкаве гласове. Од њих су настали данашњи самогласници Е и У.

-       ЈАТ – Овај глас је имао колебљиву артикулацију (изговор). Доминирао је вокал Е, али са призвуком А и Е. Одатле и јесте порекло данашњих рефлекса, трагова:

Отуд је и подела штокавског изговора на екавске, (и)јекавске и икавске говоре.

-       ДВОЈИНА – Постојала је поред једнине и множине, а данас је једино остала у словеначком језику од јужнословенских језика.

-       ДЕКЛИНАЦИЈА ГЛАГОЛСКИХ ПРИДЕВА

-       ОСАМ ВРСТА ОСНОВА ИМЕНИЦА МУШКОГ, ЖЕНСКОГ И СРЕДЊЕГ РОДА

-       НИЈЕ БИЛО ПРЕДЊОНЕПЧАНИХ Ћ И Ђ ВЕЋ ГРУПЕ ШТ И ЖД

-       МНОГЕ РЕЧИ ИЗ ГРЧКОГ ЈЕЗИКА − Најбројније су речи из области земљорадње и сточарства, лова и риболова, што указује на занимање наших предака.

НЕ ЗАБОРАВИ!

Старословенски језик је коришћен само као писани језик. Њиме се нигде није говорило. Коришћен је само у хришћанској цркви.

СТАРОСЛОВЕНСКИ СПОМЕНИЦИ

Оригинални рукописи Ћирила, Методија и њихових ученика нису сачувани.

Познато је двадесетак старословенских споменика, рукописа и натписа – тачније шеснаест. Из десетог и једанаестог века су и познати су као ПРЕПИСИ.

Глагољска писменост је била развијенија на западу, у областима данашње Чешке. Дуго је трајала у Далмацији, Истри и Кварнеру. У Охридској школи је такође негована глагољска писменост.

ГЛАГОЉСКИ РУКОПИСИ:

Маријино  (Маријинско) јеванђеље – 11. век

Асеманијево јеванђеље – 10. век

Зографско јеванђеље – 10. век

Ћирилска писменост се развила, пре свега, у бугарским крајевима, у Преславској школи, насталој у Преславу, крајем 9. века и међу Јужним Словенима.

ЋИРИЛИЧКИ РУКОПИСИ:

Савина књига

Супрасаљски зборник

Хиландарски одломци

СТАРОСЛОВЕНСКИ СПОМЕНИЦИ СА СРПСКОГ ТЛА

МАРИЈИНО (МАРИЈИНСКО) ЈЕВАНЂЕЉЕ – Настало је до почетка 11. века и писано је глагољицом. Садржи 174 листа. Нема записа о месту настанка овог споменика.

ТЕМНИЋКИ  НАТПИС – Настао је у 10. или 11. веку. Писан је ћирилицом и одликује се лепотом уклесаних слова. Пронађен је у Поморављу. Садржи десет имена светаца од 40 севастијских мученика.

ГРШКОВИЋЕВ ОДЛОМАК – Настао је у 11. или почетком 12. века. Вероватно потиче из Босне или зетско-хумске области. Писан је глагољицом и садржи четири листа пергамента.

МИХАНОВИЋЕВ ОДЛОМАК – Највероватније је настао на истом месту у исто време као Гршковићев одломак. Писан је глагољицом и садржи два пергаментна листа.

Претпоставља се да је рукописа било више, али да су нестали у ратовима и сеобама, а нестајали су и због трошности пергамената.

ГЛАГОЉИЦА И ЋИРИЛИЦА

ГЛАГОЉИЦА

• Прво словенско писмо
• Творац Ћирило
• Створено по угледу на грчко писмо
• Фонетско (гласовно) писмо – колико гласова / толико слова
• Језик македонских Словена
• 38 знакова – 36 слова и два диграма (слова од два словна знака)
• Лепих и китњастих облих и угластих слова

• Допадљивих слова, разгранатих и разиграних, попут декоративних шара
• Скоро погоднија слова за цртање и сликање него за писање
• Много геометријских облика, а понајвише кругова, правоугаоника и троуглова

ЋИРИЛИЦА

• Друго, млађе словенско писмо
• Упрошћено, лакше и читкије писмо
• Такође изузетне лепоте
• Творци су Ћирилови ученици

• Име из поштовања према свом учитељу
• Узор:

-        свечано грчко писмо – „унцијала”

-        мала писана слова – „минускула”

• 24 слова из грчког језика и додато 12, која су преобликована из глагољице и прилагођена словенским гласовима

• Имала више од 40 слова
• До 12. века сасвим потиснула глагољицу

Временом су ова слова губила своју гласовну вредност и полако нестајала из нашег писма.

У српским земљама се неко време писало и глагољицом и ћирилицом, али је ћирилица, као једноставнија, а и сличнија грчком писму, до 12. века сасвим потиснула глагољицу и тако се усталила као српско национално писмо. Према томе, глагољица је коришћена само две-три деценије, углавном у време Ћирила и Методија и њихових ученика. Нешто дуже се задржала у далматинским крајевима, у рукописима попова „глагољаша”.

Ћирилица је данас књижевно писмо српског, руског, бугарског, македонског, а делимично и неких других језика.

КАРАКТЕРИСТИКЕ ГЛАГОЉИЧКИХ И ЋИРИЛИЧКИХ ТЕКСТОВА

У старословенским глагољским и ћирилским текстовима речи нису одвајане белинама, а реченице нису почињале великим словом, нити су се завршавале тачком. Такав начин писања назива се КОНТИНУИРАНО ПИСАЊЕ. Вероватно је то чињено ради штедње простора, јер је материјал за писање било тешко набавити и био је веома драгоцен.

Између мањих изговорних целина писала се тачка или двотачка у средини реда ( · или : ), а крајеви поглавља означавани су знаковима састављеним од две, три или више тачака.

Поглавља су почињала украсним иницијалима – велико украсно слово.

Интерпункцијских знакова није било, а постојали су знаци изнад неких речи: НАДРЕДНИ ЗНАЦИ.

Њих је било више, а најуочљивија је ТИТЛА – знак којим се обележивало скраћивање речи или је то било слово са бројном вредношћу, опет ради штедње. Правописни знаци почели су се употребљавати  касније, у 14. веку, и то не доследно.

Онда се нису користиле ни римске ни арапске цифре!!! Слова су имала бројну вредност, али су се тада писала на посебан начин. Број један је прво слово у азбуци, број два – друго, и тако редом. Имала су тачку испред и иза у средини реда, а обавезна је била и тзв. титла.

Шта се касније десило?