ЕТИМОЛОГИЈА
– део науке о језику који проучава порекло и значење речи.
ПРВО
ЕТИМОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ
СЛОВЕНИ
< од глагола СЛАВИТИ који је некада значио „говор оних који се међусобно
разумеју” или „бити на гласу”.
СЛОВЕНИ
< од именице СЛОВО која је некада означавала реч, а данас значи говор или
беседа. Словени су „словили” међу другим народима као народ који је „словио и
певао”.
ДРУГО
ЕТИМОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ
СЛОВЕНИ
< од речи СЛИВ и имена неких река у подручјима која су везана за Словене:
Сливница, Славица, из чега следи да је прадомовина Словена била БОГАТА ВОДАМА И
РЕКАМА.
Словени
су живели у племенима. Били су високи и плави, вредни радници и одлични
ратници. Германи и Римљани их звали „вендима” – становници мочварних крајева
који живе око језера и река. Носили су богато везену одећу, шубаре од крзна,
клобуку (од турског, калпак) или чапку. Њихове тунике су биле украшене
орнаментима, слично као и чакшире које су имале орнаменте са стране и по ободу
ногавица. Важан део одеће им је био крзно због оштрих зимских услова у којима
су живели. На ногама су имали кожне опанке који су били подигнутих крајева и
везивани око ногу, а плетену обућу од лике називали су опутама. После 10. века
помињу се чизме (источњачког порекла).
Мушкарци
су имали густе несечене косе до рамена или су потпуно бријали главе
(као Угри). Девојке су ишле гологлаве, док су удате жене покривале косу велом
или капом.
Ратници
су били наоружани кратким копљем, мачем са двоструком оштрицом или кривом
сабљом турско-татарског порекла, кратким и дугим ножевима, луком и стрелама и
праћком. Штитови су им прво били овалног облика, а касније издужени и
тежи, прављени од метала или дрвета и пресвучени кожом. Од опсадних справа
служили су се овном.
Стари
Словени су били пагани, многобошци, а врховно божанство им је био бог Перун,
громовник, а били су им значајни и други богови: Весна, Сварун, Световид,
Триглав, Дајбог, Даждбог…
СЛОВЕНИ НАКОН РАСЕЉАВАЊА
У
деветом веку Словени су насељавали простор од Волге и Висле на истоку до Одре и
Лабе на западу, на северу су били до Балтичког мора, а на југу до Егејског
мора. То је био простор који је захватао готово половину Европе.
Налазили
су се између Византије (Источног римског царства са седиштем у Цариграду, где
је у употреби грчки језик) и Западног римског царства (са седиштем у Риму где
је службени језик латински).
Словени
нису знали ни латински ни грчки, а нису имали ни своје писмо.
Између
ових царства налазиле су се две словенске кнежевине:
-
МОРАВСКА – око реке Мораве у данашњој југоисточној Чешкој, којом је владао кнез
Растислав.
-
ПАНОНИЈА – у Подунављу, око Блатног језера у данашњој Мађарској, којом је
владао кнез Коцељ.
Били су
изложени сталним притисцима германских суседа, што је лако повезати са расколом
хришћанства још 1054. године.
Германи
су хтели да шире хришћанство на латинском језику, па самим тим су хтели да
потчине Словене. Стварање нових словенских држава није могло проћи без
последица. Нарочито су у тешком положају били Западни Словени, који су се нашли
на удару Франачке и неких германских држава.
Моравски
кнез Растислав обратио се византијском цару Михаилу Трећем да му пошаље
учене људе како би ширили хришћанство на словенском језику. Цар је то са
задовољством прихватио, јер је и он ту видео интерес: ширење културног
утицаја Византије на земље средње Европе.
Тада на
сцену ступају солунска браћа Ћирило и Методије.
СОЛУН
је тада био други град по величини у Византији, после Цариграда
(Константинопоља) и много је Словена живело у њему. Браћа су, поред матерњег
грчког језика, знали су и друге језике, а посебно словенски језик својих суседа
и суграђана македонских Словена.
ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ
-
Словенски просветитељи и мисионари
-
Први словенски учитељи
-
Спадали су међу најобразованије и најумније људе тог доба
-
научници и филозофи
-
врхунски стручњаци за језичка и верска питања
Након
писане молбе кнеза Растислава у Моравску стижу 863. године учена солунска браћа
Методије и Константин (монах Ћирило). Били су веома образовани Грци са доста
искуства у мисионарству и просветитељству.
-
Творци првог књижевног језика свих Словена на основу говора македонских Словена
из околине Солуна > СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
-
Творци прве словенске азбуке > ГЛАГОЉИЦА (по угледу на грчко, али и на
нека друга писма, названу по речи ГЛАГОЛАТИ, ГЛАГОЉАТИ: говорити).
Уколико желиш и да видиш своје име написано
глагољицом или било коју реч отвори ову
страницу и погледај шта ће се десити.
-
Преводиоци црквених богослужбених књига (јеванђеље, псалтир и апостол) са
грчког језика на нови (старословенски) језик новим писмом, глагољицом (Свето
писмо, Библија, до тог доба преведено на два језика (латински и грчки), а сада
и на старословенски (незаобилазни одломци из четири јеванђеља, псалтир и
апостол)
Како би
изразили појмове за које у словенском језику нису нашли речи, Константин и
Методије су узимали грчку реч или, чешће, стварали нову словенску по грчком
„калупу”. Из грчког су преузимали и реченичне конструкције. Језик који је на
тај начин створен данас називамо старословенски језик – словенски литургијски и
књижевни језик, данас познат и као црквенословенски језик.
На пут
је кренуо читав караван, јер је мисија била под покровитељством цара и уз
патријархов благослов.
Обезбеђена
је поворка коњаника, мазге натоварене врећама и шкрињама (сандуцима), храном,
одећом и опремом за биваковање. Понели су и цареву посланицу са даровима кнезу
Растиславу и посебну драгоценост: мошти светог Климента, римског папе
које је Ћирило ископао на обали Црног мора док је био у мисији међу тамошњим
Хазарима (јужна Русија, 860. године – важно за браћу јер су се тамо упознали са
јеврејским и самарићанским писмом чији се трагови налазе у глагољици).
У
Моравској су имали пуну подршку кнеза Растислава и бројне ученике који су
успешно организовали црквену службу и проповедање хришћанства на словенском
језику.
Жестоко
су их ометали римски свештеници и немачка феудална власт. Тврдили су да је
хришћанство могуће само на три језика: јеврејски, грчки и латински. Тужили су
их римском папи тражећи да браћу протера из Моравске, а да њиховим ученицима
забрани рад.
Браћа
су била приморана да иду у Рим и да пред папом бране свој рад. Три и по године
су били у Моравској. Потом су неколико месеци били у Панонији код кнеза Коцеља.
Тамо су припремили неколико ученика и повели их у Рим да их зареде. Папа
Хадријан Други их је свечано дочекао, захваљујући донетим моштима светог
Климента. Ћирило је показао своју дипломатску вештину и научну надмоћност.
Позивао се на Христово учење, што нису могли да му оспоре:
Папа је
уважио Ћирилове доказе и тврдње и одобрио словенску службу. Благословио је
словенске књиге, произвео словенске ученике у свештенике, заредио их, а у цркви
Светог Петра појала се литургија на словенском језику. Тако је коначно добијена
дозвола од римског папе за употребу старословенског језика у цркви.
У Риму
се Константин разболео и пред смрт се закалуђерио и примио монашко име Ћирило.
Умро је 869. године и сахрањен је у цркви Светог Климента.
Старословенски
језик се брзо ширио по словенском свету. После Ћирилове смрти, Методије одлази
у Панонију, а њихови ученици одлазе у Чешку, Бугарску и на Јадранско приморје.
Из Бугарске се писменост ширила у Русију и, већ крајем седамдесетих година 9.
века, у српске земље.
Методије
се налази у Панонији, а папа га ускоро поставља за панонско-сремског надбискупа
(или тачније, за панонско-моравског архиепиксопа), са седиштем у Сирмијуму,
садашњој Сремској Митровици – Методијева словенска црква. Политичке прилике су
се мењале, притисци на папу су и даље трајали. Папски став се такође мењао.
Један папа је благословио, други дозволио, па забранио, а на крају се прећутно
сагласио да се ученици Ћирила и Методија протерају из Моравске и Паноније.
Смењен
је и кнез Растислав у Моравској. На превару га је заробио његов синовац
Светоплук и предао га Немцима да га ослепе. Немачки бискупи су тада мучили
Методија и бацили га у тамницу. Папа се Методија сетио тек две и по године
после тога и наредио да га ослободе. Методије је изнемогао, али је ипак морао
да иде у Рим како би оправдавао свој рад. Успео је да убеди папу. Изморен од
труда и мучења, Методије је умро у Моравској, у седамдесетој години, окружен
својим ученицима. Умро је 885. године. После тога је нови кнез Светоплук
забранио словенску службу и протерао ученике ових Солуњана.
МЕТОДИЈЕ (815 – 885)
Кратко
је био у војној служби, под очевим утицајем који је био високи војни старешина
у Солуну. Потом се замонашио и отишао на Олимп. Византијски монах и мисионар
који је са својим братом Константином донео писменост и хришћанство.
Први словенски архиепископ.
ЋИРИЛО СОЛУНСКИ (827 – 869)
Константин
Филозоф, познатији као Свети Ћирило, рођен је у Солуну (Византија), а умро 14.
фебруара 869. у Риму. Школовао се у Солуну, па у цариградској Високој школи.
Ученик је чувених мислилаца и писаца Византије. Након Високе школе, био је
библиотекар у Аја Софији и професор философије на Високој школи. Био је
учесник више мисија по Византији са циљем ширења хришћанства. Био је један од
најбољих лингвиста, теолога и учених људи свог доба.
Али се
мисионарске делатности настављају и после смрти Ћирила и Методија.
Протерани
ученици су прешли у јужнословенске крајеве и наставили верску, књижевну и
културну делатност у Македонији, Србији, Бугарској и Далмацији.
Због
компликованости глагољице, ствара се друго, млађе, словенско писмо ЋИРИЛИЦА.
Највише заслуге имају Климент и Наум, према веровању.
Али ово
писмо стварају ученици Ћирила и Методија и дају му име према свом учитељу
Ћирилу.
Најпознатији
поименице су Климент и Наум (ученици Ћирила и Методија, из Охридске школе),
мање су познати Сава, Горазд, Константин Преславски и Ангелар, иако је било
много ученика ових солунских просветитеља.
Словенска
писменост ширила се путем преписивачких школа које су обично биле при
манастирима. Књиге су се ручно преписивале, украшавале илустрацијама и
минијатурама.
Иницијали
у Мирослављевом јеванђељу
У том
преписивању долази и до нехотичних грешака преписивача под утицајем народних
говора на књижевни језик. Тако настају појединачне РЕДАКЦИЈЕ или РЕЦЕНЗИЈЕ
старословенског језика – српскословенски, рускословенски, бугарскословенски…
Углавном су превођене црквене књиге са грчког, али су стварана и дела
оригиналне књижевности.
Сматра
се да су ученици Ћирила и Методија написали „Панонске легенде”, тачније,
житија. Садржај ових легенди чини и животопис Константина и Методија.
Легенде
су читане и на двору Немањића, па је одатле вероватноћа да је млади Растко
добио име по кнезу Растиславу. СИМБОЛИКА: И Растислав и Сава су увидели значај
просвете, духовног уздизања и стварања сопственог државног, културног,
књижевног и црквеног идентитета. Сопствена кућа државе и цркве може се
изградити и утврдити једино у вери, духу, култури, просвети и језику.
Писало
се на листовима пергамента (обрађена телећа, свињска, козја, магарећа, зечја
или јарећа кожа). Кожа се прво чистила од длака и прала у цеђи (пепео прокуван
у води) и кречу, а затим се сушила, глачала и секла на листове (обично величине
225 милиметара са 165). Пергамент је морао бити чист и опран освећеном водом.
Писар је пио воду и тако се повезивао са књигом. Симболика се огледа у
преображају паганина, а освећен и очишћен пергамент је на овај начин примао
божанска слова.
Солунска
браћа су била инспирација бројним уметницима. Један од песника који се истиче
песмом о солунској браћи јесте Миодраг Павловић:
СОЛУНСКА БРАЋА
Као два
нераздвојна хрта
зађоше међ Словене да их лове
у близаначке мреже,
по ветру су пошли из Солуна
два Диоскура,
уз обронке народа незнаних
што много певају и псују
а мало слове.
И лепо
виде како Балкан спава
с пуним трбухом, ноктију дугих
и све га нешто сврби,
у коси му шумски пожари и угари,
азијски коњи лете преко ребра,
у устима фруле дугачке као копља.
Ту кроз
црни орах балканске лобање
пролазе браћа као сенке
под епитрахиљем и космополити,
иду кроз пећине где се батрга
човечија рибица,
додирују изнутра слепоочне жиле
вреле као коњске сапи
и чују десно шта кују Бугари
и лево како се свађају Срби,
а они, Грци, кротки и ћирилски,
загрљене две превратне звезде,
носе у наручју дарове слова,
тамно зелена ко приморско биље,
анабаза голоруких,
од села до села нуде своје срце
као со и квасац за словенско тесто.
Месечина.
Одзивљу се виле у лесу,
кажу Аз, и глаголе броје,
светлосни меандри иду преко грања
и прате архисатрапе знања
како сеју знаке за сањива племена
и небом отварају изворе млека.
Шта ли ће Балкан да уздари
ратове или фреску?
А о њиховом језику види
ОВДЕ
Непроменљиве речи су речи које увек остају у истом облику. То су прилози, предлози. узвици, везници и речце.
